TRG CUDA

 „Зашто се ви нисте побунили против оних који инсистирају на цитатима попут онога који сте сами цитирали уместо да изаберу оне који шаљу племенитије поруке и који су много важнији од тог цитата?“, упитала ју је колегиница.

Одговор је био безвредан. Један дечак је на то оснивачици шеретски рекао да ни она није Антигона, након чега је реч преузео колега, износећи резултате свог научног истраживања.

Пошто се неколико година бавио истраживањем садржине српских, хрватских и бошњачких читанки, дошао је до закључка да текстови у њима распирују националну и верску нетрпељивост (подаци, ситним словима и бројкама исписани, једва су могли да се прочитају са екрана). Била сам згранута!

„Ето, ви учите о Марку Краљевићу, али вама ваши професори не говоре о његовим лошим странама, него истичу само оно што је добро јер друштво жели да ви мислите како је све што је ваше добро, а туђе лоше“, објаснио је.

Питала сам се да ли је толика незналица или врхунски провокатор. Очекивала сам да се умеша неко од колега да не буде да само нас две минирамо рад, али то се није десило. Колеге су спавале. Но, деца су слушала. Будно.

Колега је наставио:“Вама ваши професори, зато што су тако научени, не говоре да је Марко убијао припаднике других народа, да је био расиста. На пример, у песми „Сестра Леке капетана...“ Врли колега ју је препричао и указао на Маркову суровост, истресао из још једне песме Марков прљав веш, након чега сам опет подигла два прста и умешала се.

Објаснила сам колеги да није истина да ми величамо Марка. Он није идеални јунак. Напротив, о њему говоримо као о јунаку који има и врлине и мане: осим што је неустрашиви заштитник сиротиње раје, он уме да буде осоран, прек, суров ( у песми „Марко пије уз рамазан вино“ убија два чауша само зато што му јављају лоше вести, неумерен је у јелу и пићу.)..Постоји и објашњење зашто је народ изабрао баш њега за заштитника, зашто толики број песама пева о њему  и зашто поседује и врлине и мане. Колега би требало то да зна. Није ми падало на памет да му држим час, али сам била згранута. Моја колегиница се умешала. Видело се да је колега „танак“ што се тиче препознавања неких детаља.

Онда је он покушао да нас убеди да није у реду то што се говори о десетерцу као стиху наше епске поезије, што се он велича, јер не треба величати своје а ниподаштавати туђе (а ми то чинимо!?!), јер се у епским песмама говори о неравноправности жена и мушкараца, форсира се насиље над женама...

Ни ту се нисам савладала, тј. опет сам се јавила за реч. Смиреним тоном подсетила сам га да епску поезију имају многи (ако не и сви) народи, да епске песме изражавају схватања једног колектива на одређеном ступњу развоја, да приказују народни живот. Наше епске песме певају о патријархалном моралу јер је такво било уређење, те оне не могу говорити о модерним схватањима. Вероватно би било бесмислено да га подсетим (или да га обавестим, ако није знао, да је Гете управо због лепоте тих наших народних песама учио српски, да их је упоређивао са Песмом над песмама). Додала сам да је стих наше епске поезије десетерац, те да Французи имају дванаестерац, али да ниједан професор неће говорити деци како је десетерац лепши од дванаестерца, и обрнуто, јер би то било бесмислено. То је, једноставно, стих највећег броја наших епских песама. Том приликом сам заборавила да га подсетим да имамо и бугарштице, песме дужега стиха.

Онда је уследила прича о Ћопићу, Ћосићу, Ивану Горану Ковачићу, и различитим интерпретацијама  и индоктринацији. Колега је објаснио деци шта је индоктринација, тј. процес насилног усађивања идеја, ставова, стратегија или професионалних методологија. Професори и систем, дакле, индоктринирају ђаке јер се од индоктринисане особа очекује да не доводи у питање и критички не испитује оно што је чула. Говорио им је о методама индоктринације (то баш има везе са читанкама и садржином књижевних текстова!), након чега се прешло на безазлена питања о томе шта деца читају и на основу чије препоруке бирају књиге. Одговори су били очекивани, својствени младима.

Једино што су учесници-организатори рекли, а што сматрам вредним пажње, тиче се једног од могућих одговора на питање зашто млади не читају: зато што систем форсира другачије вредности, пре свега спорт, па велики број људи свој  национални идентитет налази и сматра да потврђује у спорту, у навијању за нацоналне екипе или појединце српског порекла. То је много лакше него да читају и боре се за неке циљеве.

Пошто све ово пишем дан после три велике победе наших спортиста, чиме су доказали да смо успешна спортка нација, морам да направим један отклон и да изнесем свој став: радујем се њиховим успесима, али сам свесна да су ти момци много тренирали да би постигли то што су постигли, а да се бројни навијачи нису мрднули из фотеља, столица или кревета из којих су навијали. Навијач често није свестан да треба да има и свој живот и своје успехе, већ сматра да самим тим што слави туђе победе много помаже спортистима који су пролили тоне зноја и вредно тренирали годинама.

Андрић је о таквом карактеру рекао следеће:„Тако се ствари развијају више уз његово учешће него под његовим утицајем; јер он и није у њима, него изнад и поред њих. Зато он у већини случајева и не ствара дјела и не управља догађајима, него рагује на њих, полажући много више на то да буде зачетник, судија, борац и гледалац, него стваралац, радник и чувар. У њега је видна склоност да не чека развитак ствари и не учествује у њему радом и стрпљењем.“

Дакле, једино се у томе слажем са излагачима: да само онај који својим радом и стрпљењем учествује у нечему може бити поносан на свој или туђ успех.

Потом су им препоручене неке књижице које могу да прочитају у аутобусу (аутори су они који су, наравно, врло модерни, и код којих нећете наћи традиционалне вредности нити ћете се заморити. Ваљда је важно да можете да их прочитате док се возите аутобусом до школе или од тачке А до тачке Б). То је, дакле, та врхунска литература коју препоручују врсни педагози. Они очигледно не знају да је човек који чита лошу литературу исто што и човек који уопште не зна да  чита, како је то мудро закључио Марк Твен.

На крају им је понуђен часопис чијих је неколико примерака донето као поклон.

- Да ли је то часопис за српско тржиште? – упитао је један дечак.

- Да – одговорила је оснивачица.

- А зашто је онда штампан латиницом?

Оснивачица се није дала збунити.

- Зато што показује слободу избора. Сви ми можемо да бирамо, па смо ми изабрали латиницу.

Нисам сигурна да је то био ефектан одговор нити да се та слобода допала тој деци. Зашто њихов природан избор није ћирилица, кад су рођени у земљи Србији?

Била сам љута на организаторе, али и срећна што су та деца, доведена са шестог часа послеподневне наставе, очигледно била присебна, културна и будна, а уз то и младалачки спонтана.  Стидела сам се својих колега и њихове ујдурме, не зато што сам националиста (чак и тај термин почиње да ми се допада, поред оволиких изрода и оваквих „космополита“ који пљују на порекло, језик, идеале за које су умирали и њихови преци и сви поштени људи откад је света и века) већ зато што сам поносна на своје српско порекло, језик, писмо. А то је, ваљда, родољубље.

Људи којима није у опису посла да бране језик народа у коме су рођени могу да говоре и мисле и другачије, али моје колеге немају право на то.

Зашто их је срамота да пишу ћирилицом, да говоре о њеној лепоти, практичности, јединствености? Зашто је, ако им већ није важно њено порекло, не бране макар због тога што је ћирилица једино савршено писмо на свету, засновано по фонетском принципу? Да ли Кинези и Јапанци, зато што је енглески језик наметнут као услов за  комуникацију са светом, штампају своје часописе на енглеском језику, латиницом? Зашто, у име те солидарности или равноправности, Французи не штампају своје званичне часописе и књиге користећи арапско писмо? То што ми знамо оба писма и што су једно време та два писма била равноправна (а сва та равноправност ишла је на уштрб ћирилице) само је предност које не треба да се одрекнемо, јер је доказ наше отворености и писмености, али никако не значи да између онога што је наше и туђе треба да се одлучимо за туђе. Туђе морамо поштовати, како бисмо доказали да смо људи, али оно што је наше – наше је и Божје, и не смемо га занемаривати.

Уместо свега овога, цењени скуп сам подсетила да се све о чему данашњи професори у српским средњим  школама говоре, што предају, налазило и у мојој читанци за средњу школу, да нема нових садржаја. Заборавила сам да их подсетим да се ми бавимо и изучавањем страних писаца и њихових дела, да величамо и њих и све што у њиховим делима вреди, што је универзално (ето, ја их се сетих и на почетку овог записа); али сам их подсетила да, на пример, Андрића величамо, између осталог, и зато што није ниједан народ нити веру издвојио и прогласио злим, већ се залагао за мирење супротности и поручивао да у сваком народу има и добрих и лоших људи, а то чине и сви добри писци. Добри професори указују на такве елементе у делима великих писаца.

Приликом изласка из сале, пришла ми је једна непозната девојчица. У њеним очима сам видела сјај, а на уснама осмех:  „Ви сте легенда. Мислим исто што и ви.“Рекла сам да сам одушевљена тиме што сам у очима тих младих људи видела да нису подлегли индоктринацији и да нису прихватили лажи и покушај манипулације њиховом свешћу.

Вујаклија каже да је реч трибина француског порекла која фигуративно значи место са којег се шире идеје и врши упознавање јавности.Имало се овде шта чути од разних трибуна[1]!

 [1] Трибун (лат. tribunus) фиг. народни вођа

Хвала, Причалице. Кад постоји база, надоградња је природан процес.

Majka Jugovica

"
Гете је рекао да народ који има такву поезију заслужује бољу судбину, а не да буде роб. После векова ропства, велика врата Европе отворили смо народним умотворинама, митовима и легендама. Сад, чини се, да нам за улазак у ЕУ само сметају. Постављају нам се сасвим други услови. Ни прваци света, ни златне медаље не значе ништа. Тако се ћерамо до ЕУ и назад."
Матија Бећковић (Из данашње "Политике")

...
Моја колегиница, која такође не спада у оне чији се глас ори и грми онде где му место није, и која је само за нијансу била тиша од мене, али чије речи су, на срећу, допрле до свих присутних, смеје се непрестано док описује мој израз лица кад сам први пут одлучила да се јавим за реч на тој трибини. То је био израз истовремено и запрепашћен, и ужаснут, и унезверен, али одлучан да не задржи у себи оно што мора изаћи из грла...Има нас, има, хвала Богу, и увек ће бити и оваквих и онаквих;-)

Причалице, роде мој, :-), много ти хвала на оваквој похвали и подршци. Нисам је очекивала ни од присутне деце, али сам пресрећна што исто мислимо. Истина, кад данашња деца хоће да искажу своје одушевљење, она користе неколико израза: цар, краљ, легенда, и сви су они хиперболисани, али је јасно шта значе. И они су за мене били легенде, тако присебни и спонтани, а стварни.(...)

Potpisujem devojcicu: Vi, legenda si! Svaka ti cast, radosti! Ponosna sam na tebe i drago mi je sto si mi rod, i da da Gospod da vas je sve vise, a verujem da ce i biti. Kako je govorio Starac Pajsije svojim Grcima koji su se povodili za Zapadom: Ako necete uciti samo grcki, ucice vas Nemci! A ja se molim da do toga ne dodje, vec da se narod probudi i shvati ono sto pise u Ustavu: Srbija je zemlja Srba i svih njenih gradjana! Amin!


Ljubim te! :)))