TRG CUDA

 „Не, није ми се то сан снио...!“, говорим себи у браду јер, кад се присетим скупа коме сам присуствовала уочи Савиндана, много тога ми изгледа бајковито: час због тога што је толико стварно а невероватно, а час због тога што нисам веровала да се иза једног званичног, привидно полезног позива може скривати тако гнусна идеја због које сам принуђена да своје утиске ставим на папир.

Ох, драги Борхесе, ништа ти ниси измислио, све је тако како си писао, а вечерас си ми посебно близак и јасан: „Борхес увек полази од нечега што је стварно и могуће, а завршава у нестварном, у фантастици“ – обично говорим слушаоцима.

„И не љути се што ти говорим ти: ја кажем ти свима које волим па макар их само једном у животу видео“ – додаје Превер, покушавајући да оправда или бар објасни одсуство етикеције у мом обраћању једној таквој величини.

Бранко понавља како се умножавају црни коњи, иако још није нађено оружје којим се могу сећи наше зоре и мјесечине, а Софокле не слути на добро.

Иво се присећа времена када је био дипломата, мада је он и иначе увек био одмерен и трипут мерио пре него што би једном пресекао, а Његош мудро ћути, иако зна да „ко на брдо ак` и мало стоји, више види но онај под брдом“.

„Добро вече, децо и професори! Данас ћемо говорити о вашим школским програмима и циљевима наставе књижевности, о томе да ли и шта читате, било зато што школски програм то тражи од вас, било зато што вам је неко нешто препоручио, и умате ли користи од часова књижевности.“

Ето, такав бих почетак (или нешто слично томе) очекивала на скупу на који су позвани професори и деца из срца престонице, како би се дискутовало о актуелним програмима у средњошколским читанкама у циљу побољшања њиховог квалитета.

Речено нам је да ће гости бити један професор из Сарајева и једна колегиница из унутрашњости Србије (нећу намерно помињати име града, али ћу рећи да је на почетку излагања речено како се тај град налази на истој удаљености од Сарајева и Београда, али да је више окренут ка Београду, након чега је додато да је ближи Сарајеву двадесет км. Не бих ово наводила да сама та реченица не показује очигледну контрадикторност, јер је нешто или на пола пута или је нечему ближе.

У почетку таквим исказима нисам придава значај, али касније су незаустављиво почели да галопирају мојим сећањима.

Колегиница која је пошла са мном изнела ми је претходно своју претпоставку да ће састанак бити исполитизован, чим се у обавештењу помињу матерњи језици а не њихови прави називи, и да она неће моћи да се не умеша.

„Није проблем. Ионако сам научила да, кад негде кренем са колегама из школе, неко направи скандал“, додала сам, сећајући се једне немиле ситуације која је „заборављена“ захваљујући доброј вољи и међусобном поштовању обе стране. „Слободно ти реци шта имаш“, додала сам, „али ја стварно сумњам да ће то бити тако. Мени се чини да ће бити говора само о садржини наших читанки и о неким новим предлозима. Беспотребно паничиш.“

Чврсто уверена да сам у праву и да се не може догодити да под покровитељством једне значајне институције која води бригу о деци неко износи ставове о нечему другом осим о ономе што је писало на папиру, а што би се тицало наставних садржаја (које многи једва чекају да избаце из програма како би убацили нове, шатро занимљивије, прикладније, примереније добу у коме живимо. Сматрам, наиме, да многи актуелни садржаји неће издржати ни пет година, тј. да ће се увидети њихова права (без)вредност чим се буде сменила гарнитура којa их сада велича како би од читалаца створилa мислиоце достојнe времена у коме живе, а заправо – циљ је да се не створе мислиоци, већ рушиоци традиције). 

Колега-гост из Сарајева је поставио деци питање: Чему служе часови књижевности у средњој школи (тј. да ли од њих имају неке користи). Један дечак је уз смешак одговорио: „Да се обогатимо“.

Пошто не познајем дечака, нисам била сигурна да ли је дао такав одговор зато што то стварно мисли или зато што је претпоставио да се то од њега очекује, пошто им ми обично говоримо (бар овакви као ја) да их књижевност  чини богатијим (духовно), речитијим, итд...

Колега-гост се благонаклоно насмејао и мудро рекао: „Ах, ти би да провоцираш! Ако, ако, и то је пожељно...Да се обогатимо?...И ја сам писац па се нисам обогатио од књижевности, али има и оних који јесу.“

“Али ја нисам мислио на такво богаћење“, збуњено је одговорио дечак. „Мислио сам на богаћење вокабулара“.

Потом су се јавиле још две девојчице које су заступале исту теорију  и закључиле да нам књижевност помаже да изразимо оно што мислимо и осећамо, са чим су се, за дивно чудо, присутни сложили.

Уследила је констатација да данашње младе генерације не читају књиге, те је следеће важно питање било, логично, ко је за то крив: друштво, професори или ученици.

Један ученик је одговорио да су криви ђаци, тј. да они који су свесни да им књижевност помаже заиста читају и раде на свом образовању, а они који нису свесни – не читају. Неколико присутних се гласно сложило с тим.

„Да ли су криви професори што не налазе начин да их приволе на читање?“- било је следеће питање. Неколико деце је одговорило да нису криви професори, већ искључиво деца.

„Да ли је криво друштво?“  Ни ту опцију деца нису прихватила.

Признајем, била сам изненађена. Изненађени су били и они који су организовали трибину.

„Само сте ви криви? У том случају нама преостаје да вам дамо пепео па да се сами поспете њиме“, мудро је закључила гошћа из унутрашњости (у даљем тексту- оснивачица) и почела да се смеје. Смех су, усиљено, тек да јој учине услугу, прихватила деца.

“Чудна нека деца“, мислила сам. Било је свега пет-шест професора, а та деца ни у шали нису сваљивала кривицу на нас. Безброј пута сам својим ушима чула и од родитеља и од деце како смо ми криви што не умемо да заинтересујемо децу, а то што деца иначе немају природну потребу да обаве оно што је њихова дужност, да се припреме за час тако што ће прочитати оно о чему ће бити речи, као и што им родитељи нису усадили љубав према науци и лепој речи – нема никакве везе са њима.

Две су колегинице организовале ту трибину. Једна је објаснила присутнима о чему ће се говорити и закључила: „Наравно, ви можете да изнесете ваше мишљење“ (А шта је са заменицом за свако лице „своје“, колегинице?- поставила сам реторско питање, у себи, наравно, јер је ружно да пред децом исправљам своје фах-колеге); друга је најавила гошћу као оснивачицу извесног пројекта, а онда је оснивачица почела да говори о новинама које издаје, и о једном ванредно занимљивом гесту извесног писца - о његовој вољи да одржи час деци, тј. да са децом поприча о Софокловој трагедији „Антигона“.

„Зар није нормално да писци лепше говоре о књижевности него професори?“, опет поставих себи реторско питање, и стрпљиво чеках одговор.

Та најава је, признајем, обећавала. Већ сам замишљала речитог писца, врлог педагога, који деци говори о Антигони, и ужарене дечје очи које упијају сваку његову реч, потпуно другачију од речи њиховог очигледно досадног професора.

Стекла сам утисак да су професори српског језика у том месту врло досадни и да је тек писац успео да у млађаним слушаоцима п(р)обуди интересовање за дело у коме, очигледно, младе генерације ни лупом не би успеле да пронађу неку вредност. Њихова професорка, очигледно, такође није запазила вредности у том делу јер се и сама питала шта ће деци Антигона, односно шта од ње деца могу да науче. Рекла је да се понекад, после часова, пита зашто је деци говорила о неким делима.

Писац је просветлио децу тиме што је рекао да је Антигона имала петљу да се супротстави мишљењу већине и се побуни.

„Које већине?“, питала сам се, опет у себи. Хор (народ) је непрестано био уз Антигону. Само је Креонт терао по своме и забранио оно што ниједан човек, па ни владар (а уз то и ујак) не би смео.“

„Има и данас људи који то чине“, био је пишчев (и оснивачицин) закључак. „Ето, на пример, хрватски новинар НН пише искључиво о истини... Има још таквих, као на пример ММ“, додао је, што је оснивачица поносно поновила. „Онда је поставио круцијално питање“, наставила је. „Има ли данас Антигона? Где су данас Антигоне? А ако их има, има ли смисла побунити се против нечега након двадесет година?“

Деци која су била присутна Антигона није остала у сећању. То је можда и зато што у средњим стручним школама није ни планирано да деца прочитају цело дело, већ само одломак, али је и тај одломак (све и и да им професори, не дај боже, не испричају мит о несрећном Едипу и исто тако несрећној Јокасти, Лају, Антигони и њеној браћи) довољан да се исприча прича о вечним, Божјим законима, и пролазним људским, о властољубљу и љубави према брату и правди, о трагичним кривицама и несрећним исходиштима људи који имају идеале и умиру за њих.

Пошто поменути писац ниједног тренутка није помињао природне и Божје законе, а камоли оно Антигонино незаобилазно и величанствено „За љубав, не за мржњу ја сам рођена“, морала сам да се умешам. Подсетила сам присутне на Креонтову забрану, на разлику између природних и Божјих закона, и закључила да о томе треба говорити деци, о тој врсти побуне против нечовека, о људима који ће и живот дати за оно што је вредно, а не о борби против система (баш су се за лош пример ухватили, јер је у Антигони приказана самовоља једног човека, а не цео систем, као на пример у „Процесу“).

Након тога је оснивачица рекла да, кад говори о Горском вијенцу, увек деци каже да су јој омиљени стихови „Трговац ти лаже са осмјехом, жена лаже сузе просипљући, нико крупно ка Турчин не лаже“, на шта се и моја колегиница умешала и упитала је зашто јој нису омиљени стихови прелепе муслиманске песме коју је Његош унео у Горски вијенац „...а возе је весла сребрна./Благо одру на коме почине!“, чиме је доказао да је познавао и волео муслиманску поезију. 

... 

(Мандрак72...наставак)Сад, кад је ова моја прича део мозаика који је Причалица данас направила, чини ми се да је та прича-исповест-истина имала разлога да буде испричана.
Драго ми је да слушамо исте гласове и приче и да се на свој начин боримо. То што наилазимо на истомишљенике учвшћује нас и уверава да не треба одустати. Без обзира што нисмо гласноговорници и немамо закупљене трибине, наш глас се чује, као и глас оних који мисле исто што и ми. Што се рекламе тиче, бар ми добро знамо пут и до оних које медији не рекламирају, а до чијег нам је става стало више него до става изобилно рекламираних пророка Новог доба. ХВала ти.

Поштовани Мандраче72, захвална сам ти на оваквом коментару, као и на времену издвојеном за читање целог мог записа о једној несвакидашњој трибини. То што га је Причалица уградила у свој пост (
http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/02/05/citam-a-sta-se-dogadja) додатно ме чини срећном, јер је све што она објави на свом блогу - врло важно за мене, као и многе друге који непрестано тамо долазе како би се заједно радовали, тешили, насмејали, поучили животним мудростима. ...

Јасно ми је да је ова трибина била део нечијег брижљиво направљеног (и одобреног) плана, али линк који си поставила, драга Причалице, удружен са датумом кад је пост објављен на Боготражитељу, само потврђује истинитост наше приче. 
Кад се томе дода и твој данашњи пост, упозоравајући и такође поткрепљен ЧИЊЕНИЦАМА, човек мора да се замисли и, озбиљније него икада, сабере како би све своје потенцијале удружио са здравим разумом и заузео јасан став. Мислећи човек је увек у опасности, али људско достојанство нема цену.

Od onih sam koji putem preporuka stignu do ove stranice. Imam je u zabilješkama i navratim da pročitam. Ponekad mi malo zasmeta što ova stranica sa neta nema bolju reklamu. Ima šta da se pročita. Živim i radim u BiH, tačnije u republici Srpskoj. Brine me malodušnost u koju smo zapali, ali generalno svi Srbi. Svakodnevno smo svjedoci spuštanja nivoa kvaliteta obrazovnog programa zarad neke nacionalne ravnopravnosti. Totalno pogrešno. Nikad se nisam zapitao ko je Čehov. Znao sam, mada to nije bilo važna činjenica zbog koje sam ga čitao nego zbog univerzalne poruke koju je slao.


Pročitao sam i drugi dio posta pa se vratio na početak da povežem niti. Ubi nas malodušnost u odbrani našeg blaga. Imamo šta reći, imamo šta svijetu pokazati. Mnogo više nego što su to hamburger ili koka kola.


Izvini na ovolikom komentaru i sa kašnjenjem. Čestitam na tekstovima, madačesto poželim zašto ovakve tekstove ne možemo da pročitamo u sredstvima javnog informisanja iliputem medija.

A to vec traje, pogledaj ovo.

А ја то, Дацо, видим мало другачије.
Пошто сам направила паузу, хтела сам да надокнадим пропуштено па сам поставила неколико постова од синоћ до овог поднева.


Знам да има оних који стално долазе на Трг и који читају све, као и оних који су ту у пролазу или сасвим случајно. Ови други се неће задржавати нити ће наћи времена за најдужи пост који сам икада поставила. Чак сам морала и да избацим неке појединости и да смањим слова како бих га објавила. Свако ће се задржати тамо где за то има разлога. Дакле, нема разлога за бригу.:-)

Vracati se unazad i traziti sto te interesuje cine retki.Zato ovom postu treba posvetiti vise vremena, da oni koji imaju oci i usu cuju i vide. To je nasa svakodnevica u kojoj moras biti veoma oprezan.Servira se sve i svasta, a najvise sredstva za ispiranje mozga. I meni je drago sto je bilo ucenika koji su prepoznali nameru.


 

               Na tvom blogu ima mnogo VREDNIH postova. Ovakvom kao sto je ovaj koji "branim" treba vise posvetiti vremena. Taj post treba da je udarni, da stoji nekoliko dana kako bi ga sto vise zainteresovanih procitalo. On otvara oci da vide,  i usi da cuju onima koji ih imaju.Vracati se unazad i traziti ono sto te interesuje cine samo retki.


        Ovaj post koji sada zauzima udarno mesto je za opustanje, daleko od problematike nase svakodnevice.

П. С. Мени је било просто незамисливо да неко дође и најави причу о уклањању баријера (што је најгоре, чак ни о томе није требало говорити, већ о наставном програму, о садржини постојећих читанки!), а онда оспе паљбу по свему што је српско, и то на једном јавном месту које треба да служи културном уздизању. Говорити о миру тако што ћеш подстицати рат, извлачити и величати негативне примере и проглашавати их јединим присутним у неким делима или ситуацијама, а занемарити оне полуге злата које се налазе у нашој епици, традицији, историји - то је заиста врхунски безобразлук.Баш нису имали среће са нама!:-) 

Мада често себе убеђујем како ме ништа више не може изненадити, опет се деси да будем ЗАТЕЧЕНА. Убрзо се освестим и дођем себи, али док траје - и мозак и срце покушавају да се снађу.
Да, остало је још тог новца. У праву си, Дацо.
Како то мислиш "уклонила"? Све је овде.

Svaki covek zna tablicu mnozenja i koristi je u svakodnevnom zivotu.
Za Mojsijeve tablice cak nisu svi ni culi, a ako i jesu izbegavaju
njihovu primenu.Otuda ljudi znaju cenu svemu i svacemu, a vrednost samo
necemu. Neka ne cudi. Juda se obesio ali je ostalo jos mnogo Judinih
para.

        Zasto si tako VREDAN post brzo uklonila ?