TRG CUDA

 

Постоје књиге које су писане у прози, а кад их читате – чини вам се да читате поезију, ону најрафиниранију, најсликовитију, најтананију.Такав је роман Ане Атанасковић „ Јелена Анжујска“, роман – песма.

Кад отворите прву страну романа, дочекаће вас саговорница која жели да вам исприча једну несвакидашњу причу – о девојчици, девојци, жени, старици; о супрузи и мајци; о католкињи и православки; о градитељки и ујединитељки; о краљици и светици, о туђинки и рођаци, о мученици и срећници;о Јелени Анжујској и о сестри Јелисавети.

„ Приђите ми! Имам нешто да вам кажем. Саслушајте ме! Усудићу се да користим Реч (ону која је постојала пре свега, у почетку). Позајмљиваћу речи, које су биле и биће, и покушаћу да их истргнем из љиховог уљуљканог, ванвременог, безбојног станишта, да бисте ме чули и разумели. Упамтите добро, јер причање приче је као вишемесечни порођај, непрестани нагон који грудва речи у грлу...“

Много је места на којима можемо чути њену причу, јер причу о Јелени Анжујској, касније Немањић, у складном вишегласју певају нам бели камен пешчар манастира Градца, који је саградила, иконе на којима је овековечена, шуме изнад конака манастира, брза и хучна Ибар- вода, улица Краљице Јелене у Београду, Мала и Велика Краљичина плажа у Милочеру, извор Краљичино око, фрањевачке цркве и манастири у Котору, Бару, Улцињу, Сопоћани, животопис архиепископа Данила, Богородичина црква у манастиру Тврдош, манастир светог Ахилија у Ариљу, дворац у селу Брњак код Ибарског Колашина...

Ако искорачите из простора земље Србије, у којој постоји долина посвећена њој, коју је њен муж, српски краљ, из љубави засадио, Долина јоргована, у ватиканској ризници цркве светог Петра видећете њен дар папском двору, а њене дарове, послате у име српског народа, наћи ћете и у Светој Гори, Јерусалиму и Синају. Крочите ли у њену родну Провансу, поља лаванде, дрвореди маслина и провансалски виногради певаће вам такође о њој.

Јелена каже: „ Ослушните! Огрејте се!“, јер зна да то значи: примите у себе моју истину, јер је она и део вас!Зато сам јој и пришла, као пријатељ и као сестра.

Ана Атанасковић пише затим о Јеленином рођењу: Кћи је мајке Матилде де Вјанден, француске племкиње, и оца Јаноша Анђела, сина грчког цара Исака Другог Анђела. Рођена је у Авињону. Име Јелена добила је јер је рођена у свитање.

На позив Карла Анжујског, рођака, породица прелази у Авињон, где живи у изобиљу и где се Јелена учи многим вештинама, али од свог рођака слуша приче о двору, краљевском мачу, Лоари, тврђави Лувр, пировима и поворкама, поетским турнирима...

Тада, у детињству, усниће чудан сан који ће је пратити све док се не претвори у стварност, сан у коме је видела слике поља, уста пуна земље, цркву, за коју зна онако како може знати онај коме су слутње једини знак постојања, да још не постоји, али да је дозива, јер жели да буде саграђена, и да се налази ван Провансе.

Утеху налази у мајчином загрљају. Мајка ће тада, а и све до краја, бити једина утешитељка, и њу ће, било као мајку од крви и меса, ону која ју је родила, или мајку Богородицу, дозивати још много пута и у њој налазити смирај.

Култ Богородице, донет из  завичаја, она ће брижно неговати.

Један звездочитач прорећи ће јој да ће бити призната, чувена, вољена, да ће краљевати, као и њен пород, да ће градити веру и цркве, да ће бити сунце које сија најјачим сјајем. Она ће се обрадовати томе, замишљајући како служи Француској, јер је „сасуда, љуска, од грла до пупка издубљено корито које се пуни љубичастом бојом“.

Љубичаста боја, боја лаванде, боја поља кроз која је пролазила толико пута и у којима се радовала, постаће доминантна, искрсаваће у свим важним тренуцима њеног живота – биће и боја неба, боја њене косе, боја Богородичиног плашта, боја којој нема краја, како на једном месту и сама каже. Касније, кад постане српска краљица, то ће бити и боја долине посвећене њој, Долине јоргована.

Није ни чудно, јер је „љубичаста боја- краљевска, боја духовности, идеална мешавина црвене и плаве, симбол интелигенције, истине и сете“(стр.183), и краљици једино пристаје.

Први пут напушта Француску приликом одласка у луку Драч, где је њу и сестру повео Карло Анжујски.Пати због тога. Тај пут зацртаће њену будућност јер је још на гозби осетила да се нешто чудно дешава:

„ Далеко сам, у непознатом, и многа лица посматрају љубопитљиво. Не памтим их. А неко ме од њих загледа. Осећам док не гледам. Не видим, не разазнајем ко.Кад тражим, сва лица су иста. Кад се кријем, нечији поглед ме прождире. Дрхтим.

Не смем никоме да кажем, али сутрадан, на зидинама, неко ме је пратио. Гањао. И вешто се крио.Вешто се утапао у камен. Дахтао је за мном.“

Након тога сазнаје да испрошена, да је Карло уговорио брак са Урошем, краљем Зете и Рашке, да ће бити краљица. Имена људи и непознатих предела звуче јој грубо. Као срна је погођена, а мора да залечи рану, да се помири са туђим избором, да прихвати вољу Божију и, преко Мађарске, где јој је родбина, стигне до свог мужа, до Рашке.

Из отачаства, тог маја, са собом носи највредније и најлепше: књиге, хаљине, лавандино уље, драгуље, и цвет који је симбол анжујске лозе, насликан и на њиховом грбу - бели крин...

У долини Ибра буди је мирис:„ А мирис, мирис пламти. Запосео је долину, облива је, мирис у ноћи.Гледам, не видим ништа у тами.Само осет. Мирис који плави тело, осваја. Тежак, јак, а враголаст, лако налази пут. Он је свемоћан. Тонем још више.Који је то цвет?Који може да царује целом долином, колике су му стабљике? Узбуркана сам. Никако да сване, да га видим. Зауставио је време.

...Мирис безгласног јутра се меша са мирисом чудесног цвета, тих гроздова пуних ситних љубичастих очију. А боја, љубичаста.Јака и слаба, тана и блага, гроздови се разликују.Куда год погледам, они.

Боја моје косе.Гроздови. Једно су.Спајају се. Целу долину носим са собом...“

Јоргован ће бити прва реч коју ће будућа српска краљица научити на српском, „туђа реч која ће бити мој дом“.

Након венчања са Урошем, Јелена се труди да што више сазна о Немањићима, учи језик, обилази све библиотеке, чита, скупља речи, обилази цркве и манастире.

У Студеници се први пут се у њој јавља мисао о цркви - задужбини.:„Ова црква откључава срце, разоружава, учи милости, ова стамена, чврста Божија кућа...“Место моћно, разоружава ћутке. Тврд, јак корен има ово место."