TRG CUDA

„ Што имам, то се у даљини скрива;

што нестаде – за мене стварност бива.

Што сја – за трен се родило; што вреди –

ни пред далеким потомством не бледи.“

(Ј. В. Гете)

Тог недељног јутра, четрнаестог дана јула, устали смо у пет сати да бисмо се поздравили са оцем Кирилом, тј. да би нас благословио, пошто је и сам ишао тог јутра на пут.Рано устајање било је једини начин да добијемо његов благослов пред пут, што се није смело пропустити, као ни јутарња служба и последњи доручак на Берсењевки.

Храм Христа Спаситеља огледао се у бистрој Москви која је трперила, попут јасике, на најмањи дашак поветарца.

Остало је било предвидљиво: метро, мини бус, авион.

Недељом ујутру метро није крцат као радним данима. За све путнике у беше места, а преко пута неких од нас седео је човек обучен као Моцарт, са периком и у ренесансном костиму, очигледно спреман да на некој од московских улица, забављајући пролазнике како изгледом, тако и гестовима, заради неку рубљу.

Гледајући последњи пут тај метро, изнад врата приметих натпис који не пропустих да фотографишем: Росија всегда с табои.Тако је, од сада па довека.Бар овог који је мени дат.

Не могу, а да се не присетим неких другачијих времена у којима сам одговоре на важна питања тражила на погрешним местима. Чак сам, после бомбардовања, у јесен 1999, ишла и код Миље, верујући да ће ми она помоћи да схватим одакле у мени онолико ондашње интересовање за романске земље и људе, и да ће ми рећи да ли треба да пакујем кофере и спремам се за одлазак или пак да пустим корење ту где јесам.

Миља је урадила хороскоп, али пре него што је почела да ми говори о ономе што је записано у звездама (тада сам у то веровала), рекла ми је да сам у претходном животу  била Рускиња и живела у Русији. Поменула је неко отмено друштво и аристократске тежње. Била сам дубоко разочарана јер сам у то време чврсто веровала да сам, ако постоји нешто што се може назвати „прошлим животом“,  неизоставно морала живети у Француској, Италији или Шпанији.Много ми је тога напричала пок.гђа Регулус,али знам да сам отишла збуњена и помало разочарана, јер у звездама није видела онога који ми је тих дана обећавао мора и долине, и упорно је негирала моју везу са романистиком. Инсистирала је на мојој словенској души и осећајности.

Касније, откривши оца Николаја, схватила сам да је човек виши од звезда и да је астрологија у супротности са божанским принципом који нам даје слободу и могућност да променимо свој живот, а не да слепо верујемо у судбину и оно што је у звездама једном засвагда записано.Открила сам и да је једино што ме уистину привлачи заправо – та душа словенска, искрена, дубока, понекад тамна и тајанствена, чак недокучива, али једина која ме истински дотиче.

И док сам се приближавала аеродрому који носи име Николе Тесле, пратила ме је свежина и светлост московског свитања.

Растајући се са људима са којима сам провела само десет дана јула 2007, растајала сам се од ближњих, никако не губећи из свести то да ћу предахнути у свом београдском дому само неколико сати, пре него што кренем у родни град у коме је тада живео мој отац.

Слутила сам да ме чекају велике промене, али сам чинила оно што је једино било у мојој моћи и веровала непоколебљиво да ће све што се буде догађало после тог путовања бити оно са чим се морам достојанствено суочити, јер то сигурно има смисла, будући да је део промисла Божијег.

Мироваћу и путоваћу наизменично, јер је и једно и друго потребно људском телу, као и духу, и бићу задовољна и кад се крећем и кад  мирујем („Свако има право да се креће и да буде кретен“J ). Но, увек кад помислим на ово путовање, призиваћу смирај.

Понављам мисао која је опет актуелна и смислена: „Не растају се никад они који се желе поново срести“.Збогом остај, Матушка, величанствена земљо, и ви, драги људи које сам упознала у њој и због ње!

Нека вас чувају Бог и анђели до нашег следећег сусрета и во вјеки вјеков!Амин!

Прво чега се сећам кад мислим на ту последњу ноћ у Москви јесте – Феодора, женица која је неколико ноћи спавала са нама (мада смо је ретко виђали, с обзиром да је она устајала пре нас и легала пре нас, будући да је радила као молер и грађевинац). Са њом се лепо испричала Матушка, јер су дотакле породичне теме, а Федора је имала дете. Била је родом из Молдавије, и имала је код себе флашу неког слатког црног вина из родног краја, којом је желела да нас почасти пред растанак.Не памтим да сам икада пила мирисније вино, чију сам и јачину и сладост тако интензивно осећала док смо у тој великој соби, која је била наш московски  дом, испијалe своју чашу тог (не)разговетног вина...А говорило је све језике у глас, и то најлепше речи свих језика, као што су: пријатељство, љубав, поштовање, истина, близина, осмех, сећање...

У сећање ми увире и река која нас је позвала да је још једном пратимо док вијуга ка Александровском саду, да погледамо њене раскошне водоскоке, мостове и бродиће, кад већ нисмо стигли да се преко дана превеземо једним од бродића неколико километара (сликала сам неке, па и овај који се звао Одисеја).

Осваја ме поново и онај мир који беше овио Москву, и истовремено усхићење у које се повремено тај мир претварао, јер је та ноћ била једна од оних у којима је све онако како треба да буде, и како бих увек желела да буде, иако знам да је било могуће само тада.

Истина, недостајао је неко, али ме то није спречило да осетим како живот може бити леп, независно од физичког присуства вољеног бића.

Било нас је седморо – осморо у ноћној шетњи.Осећала сам лакоћу као да сам перце, и нестрпљиво сам чекала да стигнемо до одредишта (иако нисам тачно знала које нам је одредиште, али је Јована, пошто је и раније била ту, то знала и рекла Добросаву да нас води до тих фонтана), свесна да се сати које ћемо још провести у Москви могу избројати на прстима две руке.

Сећам се да ми је Јарослав, пре него што смо стигли до моста на коме се налазило дрво окићено црвеним врпцама и бројним катанцима на којима су била исписана имена ( то сам први пут видела на Понте векију, и тад сам сазнала да парови тамо уписују своја имена и закључавају катанцем, да нико њихову љубав не откључа и не раскине), рекао да је, кад се вратио из наше шетње по Арбату, назвао своју драгу и запросио је.

-И?- упитала сам, иако сам слутила одговор. Некако ми је онај ваздух говорио да не може бити другачије него што сам претпоставила.

– И рекла је „Да“ - одговорио ми је.

Како је то романтично! – помишљала сам, и одмах га замолила да стане поред тих катанаца и да та слика сведочи о његовом признању.     

Са оближњег маленог сплава чула се музика и радосна граја гостију које смо могли да посматрамо са моста.Тако је вероватно та ноћ изгледала и на неким београдским сплавовима, тако су се људи веселили, а опет – ја сам се налазила тог 14. јула 2007. у Москви,на истоименој реци, наслоњена на десну страну маленог моста коме ни имена нисам знала, али који је био тако лепа сценографија за ту ноћ, коју сам посматрала и упијала свим чулима, о чему говори и чињеница да и сад готово могу да доживим исти осећај као тада.

Ако кажем да је ваздух био готово питак, да је ноћ била топла и млада, готово  прозрачна, преломљена кроз светлост безброј уличних светиљки, као и река Москва, да сам ја била срећна, рекла сам све што треба рећи.

„ То се не пише, то се не поје, само што жудњом пробије мрак“, рекао би Лаза. 

На читаоцима је само да склопе очи након што виде неколико приложених снимака, и – да доживе оно што и ја, макар и делимично. И то ће бити довољно.

Overdose и онако није нешто што се препоручује у било чему, нарочито кад је уживање посреди.

Дуг је био пут до Арбата.Но, пређен је и он, као и многи други до којих се, пре или касније, морало стићи.

Арбат смо тражили само Јарослав и моја маленкост. Остали су последње поподневне сате  у Москви желели да проведу обилазећи нешто друго, а ја – само то.

Пуно име те улице, главног московског шеталишта, је - Стари Арбат. Арбат је изграђен 1493. године. Име му је арапског порекла и значи предграђе, што се тешко може односити на данашњи положај улице, с обзиром да је у строгом центру.

Арбат је налик на нашу Кнез – Михајлову. На сваком кораку могу се видети продавци сувенира (сувенири су, наравно, ту најскупљи, али то је тако  логично.Ко познаје умеће ценкања, може се још и нагодити са продавцима), забављачи (најчешће свирачи и певачи), сликари (нарочито они брзе руке, који сликају портрете или карикатуре пролазника), продавци цвећа, а ту су и бројни ресторани, кафићи, продавнице, и понеки спомен- музеј.

Нашла сам и податак да је Стари Арбат најпре био обитавалиште московске аристократије (као и париски Сен Жермен, на пример, у 19. веку), а касније, након великог пожара, ту су почели да живе уметници (осим Пушкина, који ту има свој музеј и споменик, ту је још и споменик Булату Окуџави, у више наврата спомињаном и благосиљаном на овом блогу, Гогољу (или ми је долутао у сећање оз неке друге улице, али мислим да је био ту негде и он), а ту је једно време живела и Цветајева.

Продавце сувенира нисам заобишла, али они од тога нису имали никакву вајду јер нисам прешла са нивоа гледаоца на ниво купца.Срећом, једну малу бабушку сам већ била купила у Архангелском сабору, тако да овде и нисам морала.

„Заглавила“ сам код музичара, наравно, код свирача инструментала.Сад имам један цд више у колекцији. То што на њему није аутентична руска музика, сасвим је ирационално и немогуће је објаснити.

На једном месту видела сам и гатару како говори једној муштерији о судбини, здрављу, послу... Иако је у једном тренутку покушао да оде, толико је била сугестивна да се вратио и наставио пажљиво да је слуша.

О куповини букета веселки већ сам писала, а на слици са Окуџавом се види како му те веселке лепо стоје.

http://www.amoit.ru/CulturaRussa/Letteratura/PoesieXX/Okudzava.html

Нисам знала да ли да бесомучно, у себи или гласно, рецитујем његове стихове „ и ње забуд про мења“ , кад сам се налазила у улици која је, како каже у песми, била његов позив, његова радост, његова беда, домовина и религија, или да дам предност Микиним стиховима и обратим се Москви, директно, на лицу места, изговарајући:

„ Госпођице! Ја нисам вама био обично гимназијски занесен!/У мени је све до предака минирано!“, јер то сам уистину осећала и знала да је тај занос нешто што ће трајати до краја мог живота.

"Генацвале" сам пронашла (предиван је), али није било времена за ручак, а нисам ни осећала глад. Осећала сам само како време одмиче, а ја још нисам била пронашла Пушкинов музеј.Тако сам желела да видим тај самовар и писаћи сто једног од највећих руских песника и писаца, оног који је гајио посебна осећања према нашој земљи, нашој поезији и неким припадницама лепшег пола пореклом из наших крајева, чији су се портрети чак и нашли, нацртани његовом руком, у Оњегину! 

Кад сам, изненада, са своје десне стране, угледала велики споменик и на њему двоје људи, било ми је јасно да сам близу. Но, ту је био само споменик великој љубави Александра Сергеј`ича и Наталије Гончарове, чувене и интригантне московске лепотице, а музеј је био још мало напред, на супротној страни улице.

Бићу смешна и сама себи ако кажем како журим да ставим тачку на записе о Русији, с обзиром да овај путопис (ако је то путопис) пишем скоро годину дана, а за четири дана ће бити годишњица откако сам кренула у Русију.

Но, да не би дошло до неких непланираних и нежељених мешања таласа успомена, рецимо да ћу причу о овом путовању привести крају пре него што кренем на други пут, такође 5. јула, али овога пута на Трули Запад.

Враћајући се из манастира Сретење, видела сам неколико призора који су привукли моју пажњу, а које је мој апарат и овековечио:

-         модерну зграду чији су прозори од оног тамног стакла, а чији облик ме подсећа на ракету која се нашла између две зграде (претпостављам да је у питању неки пословни центар попут нашег Ушћа);

-         објекат на коме пише Ереван плаза (не знам да ли је хотел или нешто слично, али је ексклузивно);

-         плакат на коме је репертоар једног позоришта, и то баш оног које ми је поменуо Капетан, и Нушићев „Др“, који се тамо зове „ Славјанские безумства“ и који се баш те вечери приказивао (Да ми Капетан није скренуо пажњу на све то, вероватно бих се до бесвести питала које би то Нушићево дело могло бити. О, Капетане, Капетане, нека ти Бог да да што пре обрадујеш своје тело и дух новим сусретом са Матушком, а за остало ћеш се већ снаћи!);

-         споменик Достојевском који је представљен онакав какав је и био, као велики мислилац. И Роден би му могао позавидети! (А небо се својски потрудило да у мој кадар убаци сиве облаке, тако да је јасно какве су биле Фјодорове мисли);

-         зграда пред којој сам се осетила као мали мрав, и за коју нисам сигурна да ли је Тријумфална палата, она највећа зграда у Европи, Универзитет или нешто треће(Но, то је заиста колосално! Колос из Москве и пред њим један мравић који добија осећај ниже вредности након напада дивљења!);

-         Арбат (који долази на ред одмах после овог наставка);

-         споменик Александру Другом, такође огроооман, и

-         у даљини, као у измаглици, споменик Петру Великом.

.

Кад кажемо или запевамо носталгично ону староградску „ Да смо се раније срееели, било би друкчије свeeе“, подсвесно рањавамо, вређамо или пак прецењујемо себе, наивно верујући да је нешто у нашим животима могло бити другачије и да је један сусрет, да се догодио у неко друго време, могао променити наш живот - на боље.

Питање је шта би се уистину догодило кад бисмо вратили точак историје, личне или колективне, и изменили један догађај и једну судбину, да ли бисмо раније схватили своју заблуду, и какви бисмо изашли из ње.

Истина је да се сви значајни сусрети дешавају баш у оно време у коме се морају десити, ни минут пре, ни минут после. Све друго је - самообмањивање, свидело се то нама или не.

Тако сам се ја, последњег дана боравка у Москви, након посете Даниловском манастиру, срела са „Сретењем“ , где сам – о, небеса! – поново срела Владимирску икону, онако како су је, много векова пре, срели Московљани.

О, да, и иконе се могу срести, као и људи, и из тог сусрета се такође може понети много утисака!

Пре него што ћу крочити у манастир „ Сретење“, који се налази у улици "Бољшаја Љубјанка", прођох стазицом посутом цвећем и новчићима, овековечих голуба кога видех, и продужих право.

( Слика позајмљена са званичног сајта манастира Сретење:

Део иконостаса Владимирског сабора Сретењског манастира)

.

Манастир Сретење основао је 1397. син Димитрија Донског, кнез Василије (Димитријевич), на месту сусрета /сретења са чудотворном Владимирском иконом, која је донета у Москву из Владимира.

Постоји и теорија по којој су место сусрета и сам манастир били на другом месту, на крају Никољске улице, али је у 16. веку, 1518. године, манастир пренесен на друго место, где су Московљани такође сретали икону Богомајке и  Спаса Сведржитеља из Владимира.

Извесно је да је на месту садашњег манастира постојала једна од најстаријих московских цркви, посвећена Марији Египћанки. Та црква, која је постојала још 1385.године, ушла је у састав манастира.

Владимирска икона Богородице, најсветија руска икона, једна је од оних које је иконописао јеванђелиста Лука. У петом веку пренесена је из Јерусалима у Константинопољ, а у 12. веку послата је у Кијев великом кнезу Јурију Долгоруком. Одлазећи у ростовску област, Андреј Богољупски понео ју је са собом. Приликом путовања, јавила му се у сну Богородица и рекла да остави икону у Владимиру. То се догодило 1158. године. Кнез је изградио храм и пренео у њега икону, украсивши је златом, сребром и драгим камењем.Од тада се она назива Владимирском.

Руси верују да је ова икона помогла приликом одбране Москве од Тамерлановог напада 1395. године, као и од напада татарског хана Ахмата, 1482. и од војске кримског хана Мехмет-Гиреја, 1514. године.

Икона представља сусрет Владимирске Богородице са Москвом 1395. године. Те године је Тамерлан са татарским хордама ступио на руску земљу и приближио се Москви. Борбе су биле страшне, а у почетку је његова војска надјачала руску.Русима је остало само да се уздају у Божију помоћ. Зато је велики московски кнез, Василије Димитријевич, послао свог изасланика у Владимир да донесе чудотворну икону. Десет дана је трајало путовање од Владимира до Москве, а дуж целог пута људи су се на коленима обраћали Богорици молећи је да спасе руску земљу.

Владимирска икона је стигла у Москву 26. августа 1395.године, „ и цео град изађе на сретење са њом...“. Кад су се срели кнез Василије и икона, Тамерлан је спавао у свом шатору. Легенда каже да је он у том тренутку у сну видео високу гору, из које су се ка њему спустили светитељи са  златним жезлима.Над њим је у ваздуху, у јаркој светлости, стајала „лучезарна жена“, окружена анђелима са мачевима.Тада је Тамерлан позвао мудраце, који су му рекли да је то Богородица, руска заступница, након чега је Тамерланова војска почела да се повлачи из Москве, гоњена силом Пресвете Богородице.. "И бежал Тамерлан, гонимый силою Пресвятой Девы"…

Место, где је дошло до "встрече",тј. сусрета иконе с великим кнезом, митрополитом и епископима названо је „Сретенком“, и ту је основан Сретењски манастир.

У XV веку Владимирска икона пренесена је у Кремљ, у Успенски сабор. Као и у Владимиру, и у Москви се прославила бројним чудесима.

Године 1925, бољшевици су затворили манастир.Ту се настанила злогласна стаљинистичка тајна полиција НКВД. У кругу манастира обављана су бројна стрељања.

Септембра 1999. године, Владимирска икона пренесена је у храм светог Николаја при Третјаковској галерији. Тамо се чува, заштићена непробојним стаклом.

Сваке године, 23. јуна (6. јула) и 26. августа у манастиру се окончава крсни ход започет у Успенском сабору, у знак сећања на спасавање Москве од татарског напада. (Из книги С.В. Булгакова «Русские монастыри в 1913 году ).

У овом храму се чувају мошти преподобне Марије Египћанке, превезене из Константинопоља 1706. године, као и крст у дуборезу, висок преко десет и широк шест м.

Овде се чувају и мошти св. Илариона Троицког, икона с честицама моштију преподобног Серафима Саровског, верна копија Туринске плаштанице у природној величини, тачан списак свих Владимирских икона Богородице.Богослужење је свакодневно.

Купих у Сретењу неколико разгледница на којима беше Владимирска икона, и један прстен.

И затвори се још један круг, један од оних концентричних о којима писах пре неколико година у роману о Тамерлану, Одисеју, Људима са Лавом у Имену, пријатељицама и њиховим пријатељицама, трагању, један од оних кругова које ретко ко може видети, али које неки од нас носе  свуда са собом, уместо венчаног прстена, омче или ореола, а да то нико, осим њих не зна.

Последња слика коју носим у сећању након напуштања Кремља је – слика вечне ватре, која постојано горуцка у мени док поново корачам ка најстаријем московском манастиру.

Следећа слика која искрсава је она начињена надомак самог манастираСретење, место на коме је један голуб нашао храну за себе, а ја – раскош оличену у мешавини бачених новчића и латица цвећа.

Нека Бог поспе цвећем и новцем путе онима који су ме довели дотле, те сад пуног срца могу да пишем о тим тренуцима!

Но, пре него што смо дошли до Сретења, обишли смо манастир светог Данила -  Даниловски манастир. 

Даниловски манастир основао је 1282. године принц Данило, млађи син Александра Невског. Ово свето место често је било нападано, али и обнављано. Године 1983. манастир је поново реновиран и проширен.

У њему се чувају мошти светог Николе (честице моштију, наравно), као и мошти оснивача, светог Данила Московског, а у дворишту цркве налази се икона Свете Тројице из 1282. године..

Данас је то центар руске патријаршије и московска резиденција руског патријарха.

Кад смо стигли до порте манастира, почела је да пада киша, најпре она која ромиња и освежава, а онда прави пљусак.Пљусак се просуо након поподневне службе, чији смо добар део одслушали јер је била толико лепа да нико од нас није могао да је напусти пре него што се завршила.

Памтим да сам, слушајући неке делове, доживела снажан унутрашњи потрес.

Помишљала сам на свеца коме је посвећен храм у коме смо се налазили, далеко од завичаја, на светог Николу, и на то како моја породица никада није била на окупу на тај дан, иако нам је то породична слава. Сетила сам се како је мој прадеда преминуо на други дан своје славе, у дворишту, због срца које је било превелико, па га је синовац, који је на славу дошао - нашао насред авлије, и како смо се након тога окупили ми, који смо увек били расути ко зна где све, и како је дошло до неких изненађења и измирења ближњих...Беше то године 1989. године, оне исте у којој је живот несрећно изгубио и мој дека, у једно праскозорје...И уплаших се због слутње и питања са чим ћемо те године изаћи пред светог Николу...И изненадих себе, јер гледах безбројне слике које се смењиваху брзином светлости испод мојих очних капака, док је хор, створен од гласова свештеника, монаха и верника, и не знајући обављао једну мисију и ублажавао бол због сећања, претварајући га у радост новог и неочекиваног душевног прочишћења.

На Даниловском гробљу била је сахрањена, 4. маја 1952. године, по сопственој жељи, и блажена Матронушка, крај цркве, „да би могла да слуша службе Божије“, знајући да ће на то место долазити многи људи да моле за помоћ, и говорећи да ће их она чути.

„ Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити а ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати“, говорила је.

У недељу, 8. марта 1998. извршено је обретеније моштију блажене Матроне, а њене мошти пренете су, неколико дана касније, у Покровски манастир, где и сада почивају.

За овај манастир везана је и занимљива прича о његовим звонима.

Наиме, Стаљин је 1930. године затворио овај манастир, и том приликом побио све монахе, осим тројице, који су, срећним стицајем околности, преживели. Свих осамнаест звона са манастира је поскидано и продато једном америчком индустријалцу, који их је поклонио Универзитету у Харварду, где су се налазила до 2006. године.

Заправо, када је обновљен живот у манастиру, 1983. године, монаси су први пут затражили да им америчке власти врате ова звона, од којих је највеће тешко тринаест тона.Међутим, чак и 2003. године, када је делегација руских монаха отпутовала у Америку да би то и званично затражила, Американци нису желели да их врате, уз образложење да је недељна звоњава постала традиција на Харварду.

Иако је 2006. један руски тајкун откупио звона и платио израду нових која ће доћи на место оних која је требало вратити у постојбину, платио пренос тих грдосија од 27 тона, до коначног повратка првог звона прошла је још једна година, тако да је прво од осамнаест харвардских звона враћено 13. септембра 2007. године.

Медији су то све пропратили тих година, како и доликује.

Сетила сам се коња светог Марка, оних који се налазе у Венецији, на врху цркве светог Марка, који су такође превалили дуг пут док нису заувек постављени ту где јесу, да Млецима красе централни трг посвећен овом заштитнику града.Pax tibi, Marce, evangelista mio!..

 Чак је и Наполеон, који их је једно време поседовао, остао кратких рукава.Сила Бога не моли, али крађа и прекрађа звона су увек постојали.

Руси су своја звона доживљавали као светињу која је духовно уздизала и крепила  генерације руских верника, и зато су имали право и обавезу да их врате.

Навика коју су млади амерички и белосветски студенти на престижном америчком универзитету стекли ипак је била само навика, иако не сумњам да су та звона тако заносно звонила и будила успаване студенте.

Ма колико знање било важно у овом свету, вера је оно што тај исти свет чува и омогућава да траје, те јој се предност мора дати, уколико је остало још мало разума људском роду да схвати да је то тако.

Целивала сам кивот са моштима светог Николе (остатак тела је у Барију), а онда сам изашла напоље, са осталима.

Пљусак нас је спречио да уђемо у следећи храм, јер је у дворишту било још објеката. Сачекали смо неколико минута да се невреме стиша и да се све врати у првобитно стање, а онда смо наточили воду са источника и кренули ка Сретењу.

Ако се сетимо да Кремљ чини језгро Москве, односно да је ту настало прво утврђење, намеће се и логичан закључак да се и најстарији московски храмови налазе на истом месту.Иако то није тако (тог дана смо, након посете Кремљу, посетили и најстарији московски манастир), ови храмови, који су стари тек по неколико векова, имају нешто што је сасвим посебно - у њима нема литургија.

То су: Успенски, Благовештенски и Архангелски сабор, као и импозантни Звоник Ивана Великог.

 

Заправо, прво што смо видели био је Патријаршијски дворац с црквом посвећеном дванаесторици апостола. У њему је било седиште руског патријарха Никона, за кога је и саграђен у 17. веку, између 1653. и 1655. године. Данас се ту налази поставка драгоцених икона и уметничких слика знаменитих руских сликара.

Слике и предмети изложени као у било ком музеју, рађени су различитим техникама и припадају различитим епохама, тако да би им требало посветити много више времена него што смо ми то могли да би се о њима рекло нешто што заслужују. Овако, могу да изјавим само да су веома лепе и разнолике.

Са највећим нестрпљењем сам ишчекивала улазак у Архангелски сабор (грађен између 1505. и 1508. године, где су крунисани руски цареви и устоличени кнезови), из простог разлога што је у мом приручнику, начињеном пред пут, на основу Капетанових и Дациних сазнања, писало да се ту налазе фреске са ликовима Светог Саве и светог Симеона (тражила сам ја и кнеза Лазара, али ме је кустос- ако тако смем да назовем ону жену мрког погледа- бело гледао, те сам остала уцвељена из неколико разлога).

 

Атмосфера је камерна, а запослени будним оком мотре и опомињу посетиоце да је фотографисање забрањено. Толико сам желела да направим бар једну слику, без издајничког блица (јер би ме он свакако одао), али је то испало сасвим накарадно, и само ја могу знати да разливене боје на слици заправо представљају  двојицу наших великаша.

Благовештенски сабор грађен је између 1484. и 1489. године. Градили су га псковски мајстори, а био је храм у коме су се крунисали руски цареви и кнезови.

Поред Благовештенског сабора смо само прошли, да бисмо видели Велики дворац, као и Тајницкују башњу, Прву безимену и Другу безимену башњу, које су сличне као јаје јајету.

 Чудна је то ствар: на неколико десетина квадратних метара имати неколико великих храмова који су то само по имену и спољашњем изгледу, јер су по функционисању, заправо, музеји.

По навици сам, улазећи, на пример, у Архангелски сабор, везала мараму и пожелела да упалим свећу, као у свим московским храмовима у које сам тих дана улазила, а могла сам само да гледам слике, иконе, фреске или да купујем сувенире и каталоге.Уместо свећњака и свећа, у њима су гореле сијалице, а уместо свештеника – кустоси су или били као на иглама, понекад и мало нервозни, или су дремуцкали у својим столицама, уколико су посетиоци били фини (што се догађало, на пример, у Патријаршијском дворцу).

Претпостављам да ће на овом увишењу музеји и цркве и даље имати секундарну улогу за Московљане и остале Русе, а да ће се преимућство давати потребама  председника.

Имају Руси шта и од њега да траже, а ако им он не услиши молбе, презаузет думањем о судбини отачаства и остатка света, мораће да се опет обрате Ономе Који То Одгоре Види Све, онако како су то одувек чинили и како то само они умеју, а будући да је Русија једина земља која се граничи са Богом, мени остаје да верујем да ће им молитве бити услишене, бар на тој релацији.

( Види Москву и умри мушки, део 4)

( Москва, Кремљ, Царево звоно)

Одавно сам опчињена звуком звона. Није тајна да сам, пре неколико година, одједном почела на путовањима да купујем мала звона. Тек сам на овом путовању постала свесна зашто.

Очигледно тај умилни звук, који се може чути када звончићи весело звоне позивајући присутне на радост, којој доприносе чланови породице или пријатељи, или када велико црквено звоно подсети вернике на саборност, заједништво и љубав једних према другима, као и према Богу, у исто време позива, опомиње, узноси и уједињује људе.

Дакле, звук звона је звук којим се радост призива и оглашава, а живот прославља.

Занимљива ми је прича о пореклу звона, из пера Радмилe Мишев:

„ Zvona su poznavali i najprimitivniji narodi, kao i visoke civilizacije.Jedno od najstarijih zvona pronadjeno je u Ninivi (grad na obali reke Tigris, pominje se 3000 godine pre Hrista).

U antickoj Grckoj zvona su sluzila za davanje znaka za uzbunu, a u starom Rimu za sazivanje naroda u hram na pogreb i sl.

Zvona se pominju i u Bibliji. Drevni hriscani nisu mogli da koriste zvona zato sto su bili proganjani, pa su glasnici obavestavali vernike gde ce se odrzati bogosluzenje. Kad je Crkva, posle Milanskog ukaza 313. godine, dobila slobodu javnog ispovedanja vere, trebalo je necim javno pozivati vernike u hramove. Po ugledu na Judeje (4. knj. Mojs. 29. 1; 3. knj. Mojs. 23. 24) vernici su sazivani trubom, ali i drvenim maljicama kojima se klepalo na kapije hriscana. Mnogo kasnije su za objavljivanje bogosluzenja i najvaznijih delova u toku same sluzbe, na Istoku koriscene daske od tvrdog drveta i metalne ploce.

Prva zvona koja se pominju u Istocnoj Crkvi su ona koja je mletacki duzd 852. godine poslao na poklon vizantijskom caru Mihailu III. Car je naredio da se ta zvona postave na crkvu Svete Sofije u Carigradu. Tek od 12. veka zvona upotrebljavaju sve pravoslavne crkve, upotpunjujuci lepotu bogosluzenja, sazivajuci vernike, podsecajuci ih da je vreme sluzbi Bozjoj. Na Zapadu su zvona u upotrebi vec u sedmom veku. Zvono iz Kelnskog muzeja liveno je oko 613. godine.

Malo je do danas sacuvanih starih zvona, jer su Turci prvo zvona skidali, da utihne hram, da mu iscupaju jezik.Zvona su bila najglasnija i uvek su prva stradala. Ali hramovi nisu zanemeli, opet su se pojavila drvena klepala i vernici su se sabirali na sluzbu Bozju.Kako je koja vojska prolazila ovom nasom nesrecnom zemljom, tako su zvona stradala, isto kao i narod i crkve. Ali cim se zazeleni trava na zgaristima i narod se vrati iz zbegova, podizane su crkve i livena zvona.

Jos su Turci bili na Kalemegdanu kad je knjaz Milos naredio da se na Sabornu crkvu postavi zvono. Kad je zazvonilo, ljudi su plakali od srece, znali su da je Turcima odzvonilo.“

.

Звоно Ивана Великог, Царево звоно, највеће је звоно на свету.

Изливено је у периоду од 1733. до1735. године. Високо је 6.14 м, тешко двеста тона, а пречник му је 6.6 м.Никада није зазвонило.

Заправо, ово је друго звоно цара Ивана Грозног. Прво звоно тежило је 130 тона и разбило се у великом пожару који је букнуо у Кремљу 1701, па је цар, две године касније, наредио да се излије друго звоно за царицу Ану Ивановну.

Парче тог звона, тешко једанаест тона, одвалило се и сад стоји поред њега.

Царев топ начињен је 1586. године за цара Фјодора Првог, чији је лик на цеви.

Дужина овог топа је 5.34 м, а тежина само четрдесет тона.Ни овај топ никада није послужио својој сврси.

Има једна лепа мисао, не знам чија, која гласи:

"Бродови су најспокојнији у луци, али то није оно зашта су бродови створени“.

Кад је у питању ово звоно, сигурна сам да би његов звук био величанствен, те је паралела са горепоменутим бродовима сасвим прикладна..

Кад је у питању овај топ, лепши ми је овако усидрен, јер тако испуњава најлепшу мисију: достојанстевено позива, својом величанственом ћутњом, све топове овога света, и сво оружје овога света, да заћуте и да брујање препусте звонима, чији је звук  у стању да дотакне дубине људског бића и да одатле узлети у небеса.

( Види Москву и умри мушки, део III )

Кремљ је најстарији део Москве, чија је изградња започела 1147. године.

Заправо, кнез Јуриј Долгоруки завршио је градњу тог дрвеног утврђења, „кремља“ , оног које ће постати његово језгро, године 1156.

Кремљ је опасан широким црвеним зидом на коме се налази и двадесет кула. Дужина зида је 2, 6 километара.

  .

У унутрашњости Кремља налази се неколико палата, цркава, музеја и културно – историјских споменика, као и резиденција руског председника ( до данас Путина, од данас Медведева).

.

Нек је са срећом, Председниче!С праздником и с новим годом - председничким!

.  

Идући ка Кремљу, најпре смо прошли кроз Александровску башту, где се налазе војници који стражаре крај Вечног пламена који гори под зидинама Кремља.

.

.

Тај призор ноћу је врло импресиван, а дању је занимљив, иако је светлост ватрице тада једва видљива, али су зато стражари који, наравно, у ставу „мирно“ чувају ватру, уочљиви и упечатљиви, тако достојанствени.

.

Пре него што туристи приступе Кремљу, уредно морају да купе карту у реду који, наравно, није за потцењивање. Наш вођа жртвовао се и овога пута, најпре тако што нас је ослободио комплетног пртљага – јер нам је речено да све морамо оставити у гардероби- а онда, тако што је чекао у реду и дипломатски окончао мисију куповине карата, вративши се са обавештењем да нам је, ко зна каквим чудом,  допуштено да унесемо торбице, а самим тим и апарате и мобилне.

.

Не знам да ли су људи из обезбеђења тог дана играли пар-непар или неку другу игру, тек нама, малој чети из словенске и братске земље Србијице, би дозвољено оно што некима јесте а некима није.

Роди ме, мајко, срећну, па ме у Кремљ баци! :-)

.

Има она јеврејска пословица: Дабогда имао па немао! Зато ми је и било незамисливо да уђем у Кремљ без иједног приручног средства за сликање (мада то не би било једино место из којег су слике остале утиснуте само у дно мојих зеница и срца), и да исто тако изађем из њега, само са неким проспектима, купљеним или удељеним.Осећала бих се као да сам имала апарат и материјални доказ да сам ту била, а онда ми је то одузето. Није фер, баћушке!

.

Дакле, кад смо прошли ту капију и претрес, што никако не може бити пријатно, пред нашим очима се најпре указао „(полу) забрањени град“, тј. онај део који некад јесте а некад и није забрањен за обичне смртнике – репрезентативни и резиденцијални део Кремља, нарочито део са леве стране, онај са изложеним топовима, Оружаном палатом и Великим дворцем.

.

Председничка палата налази се у средишњем делу Кремља. Од свог настанка имала је велики значај за Русију: одатле су Иван Грозни и Стаљин издавали наређења својим поданицима; Наполеон је одатле, попут Нерона у старом Риму, посматрао запаљену Москву замишљајући, вероватно, како ће после створити још лепшу и бољу; Лењин је ту започео своју диктатуру (пролетеријата), а Хрушчов управљао Совјетским Савезом.

.

Осим ове резиденције, ту су и други објекти неприступачни светини те су , сходно томе кога и шта чувају, добро обезбеђени. Када председник прима званичнике из других земаља, тај део је потпуно блокиран и затворен за јавност.

.

Ту се налази, осим војних објеката, још и зграда Сената ( и којој је председнички кабинет) као и Велики дворац у коме се одржавају заседања Државне думе, као и све протоколарне манифестације.

Ту су и зграде Државног историјско-културног музеја, као и Оружана палата и Дијамантски фонд Русије.

.

Кремљ какав данас можемо видети створен је по жељи Ивана Трећег који се оженио нећаком последњег византијског цара и започео  преуређење ондашње камене тврђаве. Градили су је углавном италијански мајстори.

Тада је ту и установљена царска резиденција, која је касније, са нестанком царева, постала председничка. Да би се указало на тежњу ка јединству световне и духовне власти, у Кремљу је саграђена и резиденција за руског патријарха, која је сада претворена у музеј, као и сви други храмови који се налазе у Кремљу.

Године 1712. Петар Велики преместио је престоницу из Москве у Петроград.

Лењин је, затим, године 1918, вратио престоницу у Москву, а највећи део чланова совјетске владе сместио је у Кремљ и околне хотеле.Тада је изглед Кремља прилично измењен (додати су симболи који и данас „красе“ Кремљ и сведоче о „генијалности“ свог идејног творца), део двораца је уништен, а храмови затворени.

.

Стаљин је од Кремља створио најнеприступачнију тврђаву на планети, а тек након његове смрти ово здање отворило је врата за посетиоце.

Нека је слава и хвала небесима што се то догодило и што је то место, на коме је све почело, бар кад је оснивање овог града у питању, постало приступачно и мени која о њему пишем данас, када Русија добија новог председника, са благословом старог, штагод то значило за родну ми и вољену Србијицу!

Гледајући слике и евоцирајући успомене, изнова настављам ту јулску шетњу, широм затворених очију J, дању и ноћу, милујући погледом зидине Белог града онако како сам тог дана миловала црвене зидине Кремља , испод којих гори Вечни пламен, онако као што и у мени гори пламен сећања, над којим будно стражарим  јер ми улепшава дане, својом светлошћу и топлотом, за којима ћу жудети  све док ме има.

Литургија у манастиру светог Николаја, предивна, окрепљујућа, доручак, излагање госта из Украјине о проблемима које има украјинска црква ( oтац Кирил је желео да и ми то чујемо, знајући да је то слично ономе што се догађало у Црној Гори, одакле су била и два наша члана.Света, наша драга сапутница од Петрограда, која овде повремено помаже монахињама, љубазно ми је још једном показала које су све иконе чудотворне.Опростила сам се од свих тих икона знајући да их више нећу видети јер ћемо ујутру рано кренути ка аеродрому), одлазак до Софрина, где се купују сувенири, посета Кремљу, а онда куд – који…

.

Јесам ја много тога поново желела да видим, јесам много тога желела да видим први пут, али је требало направити најрационалнији избор за тако мало времена, за неколико сати, пошто нам је понуђено да након тога обиђемо још два изузетно значајна московска манастира, Даниловски, најстарији, и Сретење.Не, ништа од понуђеног нећу пропустити!

.

.

Само ми је још он остао са списка који сам начинила после првог дана у Москви: 

.

- Видети ту улицу у којој се налази споменик ономе који је, у име свих људи овога света, запевао : „ Док земља још врти се и постоји сунчев сјај, оно што неко нема, ти му то, Господе, дај...!

.

- Видети ту улицу у којој је музеј Александра Сергеј`ича Зна Се Којег, како га је Капетан једном назвао, кад ми је описивао овде, на Тргу, атмосферу у музеју и самовар који изгледа као да је тај Александар тек изашао...!
Ући у ту собу, бар на тренутак!

.

 - Слушати уличне свираче!
.

- Ручати, ако је икако могуће у нечему што се зове Генацвале, ако то уопште нађем!

.

- Купити неку бабушку или нешто слично, репрезентативно за поклон!

.

- Након тога, провозати се бродићем по реци Москви или видети што већи број московских улица и тргова!

.

- ДИСАТИ! Пуним плућима !И на шкрге, ако се стигне дотле,ако поверујемо у еволуцију и у то да су наши репати преци дисали на шкрге!Осетити да лепота продире до сржи, до предака, и минира све у нама, а онда стати насред тог Арбата и обратити се, гласно или у себи, некоме ко нема ту срећу да буде овде, као што и ми немамо срећу да поделимо радост са њим уживо, али можемо да му пошаљемо поруку оним невидљивим каналима који ће му је једном доставити!

Чујемо ли се, васионо?:-) !

.

Остало, што искрсне, накнадно додати и препоручити неким будућим посетиоцима, који ће се, као и ја, милошћу Божјом једном наћи у том прелепом делу кугле земаљске!

Кад год се нађем у туђој земљи, једна од ретких ствари за којима жалим увек буде – кафа, она пуста турска, црна, јака.

Кад сам била у Турској, пре пет година, схватила сам да је и Турци све мање пију, да су  прешли на ове брже кафе, западњачке - еспресо, нес и слично, те сам напитак за којим сам чезнула могла себи приуштити углавном у соби ( и у локалу који се зове  Excellent ) пошто сам све неопходне састојке, као свака права Српкиња, носила на пут, рачунајући и пластичну справицу за кување.

Тако се догодило да смо тог поподнева попили кафу у дворишту, заједно, ми путници пролазници кроз Москву, док смо чекали вечеру.

Отац Кирил нас је примио у своје одаје и најпре са нама одгледао један филм о ави Јустину, чија је дела читао, али пошто је ово био филм новијег датума, у чијем су стварању учествовали неки чланови наше групе (Јања, пре свега, која је повремено  преводила неке делове, иако је отац Кирил много тога разумео), леп је доживљај био то заједничко гледање.

Након тога смо одгледали део немонтираног материјала са путешествија, и коментарисали.  

Утисци су се још слегали, тако да је и то за мене био посебан доживљај – вратити се још једном, гледајући видео – запис, на места виђена само неколико дана раније.

Са нама су биле и две младе монахиње које су се старале о интернет- презентацији њиховог сајта.Занимљиво ми је то што, ма колико духовност била у супротности са неким техничким новотаријама које често могу негативно утицати на њу (нарушавати унутражњи мир, уносити убрзање и нестрпљење у наше животе – прим. аут.), држе корак и са овим средством за општење.

То вече памтим и по томе што ми је Зоран, који је технички савршено опремљен кренуо на овај пут и за себе снимао готово све што смо могли видети, а на чији сам лап-топ била пребацила све снимке са апарата, пребацио све на цд, иако је претходно говорио да од тога неће бити ништа и да је његова машина успут страдала.

На махове сам била очајна, иако је део мене одбијао да поверује да је то могуће, да је моје слике начињене до доласка у Москву појело то чудовиште звано лап – топ, коме сам тако олако предала благо до којег сам дошла током путовања, са апсолутним поверењем, пошто ми се то учинило као спас, јер сам двеста слика већ направила док сам стигла до Москве и било ми је жао да нешто бришем, ако већ не морам...Ал не лези враже...!

Хвала Богу, тих мојих двестотинак слика није игубљено, што се на блогу може и приметити. То ме је учинило срећном.

После разговора са оцем Кирилом, да смо уснули, био би то дуги блажени сан и могла бих да кажем да смо спавали више него иначе, али се опет нашла групица која је имала воље и снаге да крене у ноћну шетњу до Црвеног трга .

И, без обзира што смо се кретали брзоходно, свесни да ипак треба спавати и да сутра треба видети Кремљ и у ходу обавити последње припреме за повратак, баш нам је пријао излазак.

Смејали смо се на Црвеном тргу до суза, сликали се и ту и код фонтана недалеко од Александровског сада. Руска младеж је уживала у изласку, смејала се.Паркови су одзвањали од младости. Неко је, како то већ иде, певао уз гитару. Туристи су се сликали.

Била сам смешна сама себи у позама које су покушавале да имитирају лет. Иако слика која сведочи о томе више личи на насумично кривудање мојих руку уместо на лет, и сада са ње могу чути свој смех и упоређивати интензитет сјаја својих очију са сјајем блица.

Успут сам од  драгоцених сапутника сазнавала штошта и о њима самима и о људима које смо на овом путу упознавали, али и о свакидашњим и несвакидашњим појавама, које су увећавале значај овог пута за моју сентименталну биографију.

Прича из Откровења о „броју“, о „жигу звери“, и о храбрости оца Кирила да се бори против тога на свој начин, на мене је оставила посебан утисак. Нисам знала да је то већ добило те размере, врло очигледне и кобне. Желела сам да што пре видим филм у чијем стварању је учествовао и неко кога сам познавала и у коме се људима указује на ту велику обману и поробљавање које је тако очигледно, а које је упаковано у неке наизглед безазлене форме и озваничено као нешто што је неопходно и што води човечанство напред.

.

Капије манастира биле су затворене, наравно, тако да смо их прескакали, један по један, онако као деца кад се враћају касно из скитње, неко са мање, неко са више спретности.Иако сам, из разумљивих разлога J , мислила да то не постављам на блог, поставићу парченце једне слике, јер нико од нас неће заборавити како је то изгледало, нарочито кад су жене прескакале.

.

На Москву давно беше пала ноћ.

Док су млади и остали виленили, она је спавала.Време је било да и ми мало одспавамо.

У протицању реке Москве као да сам могла да чујем, онако као што бас прати мелодију хармонике, тик- так, тик- так, тик – так...Тик...Лака ти ...так...ноћ...Тик... лепи ...так...немутни...тик... граде..так...!

Маладец!

(Види Москву и умри, део II - Поклонаја гора)

ВДНХ је, заправо, меморијални комплекс на Поклоној гори, тј, у Парку победе.

То место је добило такво име зато што су се некад одатле путници поклањали граду Москви. Данас се ту посетиоци поклањају сенима бораца погинулих у Отаџбинском рату.

Нас је пут довео дотле зато што је једна од чланица „посаде“ желела да купи неку чудотворну справу „Витафон“ која је у земљи производње много јефтинија него код нас, наравно, а лечи, како верују купци, све и свашта.

Наравно, мени је то био довољан разлог да са малом четом, коју је чинило укупно четири члана, рачунајући и моју маленкост, дођем да видим то место.

Упозорена сам да ту има много кич објеката, да је све у знаку соц реализма, и да ту не могу очекивати неке високе уметничке домете.

Сетила сам се да ми је Капетан, пред пут, написао да се ту може наћи штошта, од игле до локомотиве, и да ту треба ићи у куповину.

А шта сам ја видела? Коју су кадрови по којима ћу памтити тај „краткометражни филм“?

Видела сам баштице уређене на најневероватније начине, шарене, сачињене од разноврсног и разнобојног цвећа тако да формирају петокраке звезде, свемирске бродове, па чак и Ајфелову кулу.

На једном месту су два дрвена пингвина била постављена поред Деда Мраза.

Једна права камила послушно је позирала онима који су плаћали да би се сликали са њом.

Видела сам огромне ноћне светиљке, од којих су ме неке подсећале на рефлекторе са Маракане.Заправо, ту је готово све, осим цвећа које је било право и у природној величини, било огромно!

Било је ту разних фонтана, од којих је најнеобичнија била фонтана која је сијала као да је сва од злата.Негде сам прочитала да је број тих девојака једнак броју бивших република СССР-а.

Такође сам нашла податак да се у том парку налази и импозантни обелиск висок 141, 8 метара, који симболизује 1418 дана отаџбинског рата. На висини од 100 м налази се фигура богиње победе, Нике, а у подножју – статуа светог Георгија који копљем пробада аждаху.

Нажалост, то нисам видела, или нисам знала да је то то, али сам видела ваздушни балон који је лебдео изнад ВДНХ.

Ех, да ми је да једном видим и осетим како то изгледа – лебдети над градом, било којим, и гледати га одозго, па макар то и не био пут око света за осамдесет дана!

Један део био је ограђен шатором и тамо се дешавло нешто занимљиво: вода у фонтанама поскакивала је у ритму музике, у ритму Бетовенове Оде радости (музика је трештала, а вода је шуштала и плесала), а тај спектакл могли су да посматрају само они који су платили карте.Мој покушај да усликам нешто кроз решетке није успео.

Бројни посетиоци уживали су у шароликости и занимљивом споју архитектонских решења, од којих су нека била сасвим класична, а нека сасвим модерна.

Одлазећи, нисам могла да не приметим огроман необични споменик који ме је подсетио на  ракету. Очи ме нису варале. Био је то споменик Гагарину и његовом историјском лету, оном који је био велики корак за човечанство.

Наши кораци удаљавали су се лагано од Парка победе.Кренули смо кроз цветне алеје ка метроу. 

Враћали смо се „кући“, на вечеру, после које смо позвани у одаје оца Кирила. Изразио је жељу да види неке кадрове са нашег путовања и да поприча са нама. Био је то диван гест једног дивног домаћина.   

( Део I – Црвени трг )

Наши кораци текли су напоредо са током реке по којој је тај прелепи град добио име. Лепа беше та заједничка шетња у којој су људски кораци имитирали оне речне, сасвим смирене, лагане, као да растанак није био све ближи и као да  је читава вечност била пред нама.

Има неколико теорија о пореклу имена реке Москве, а једна од њих каже да је та реч финског порекла и да значи „ мрачан“, „замућен“.

Можда је то некада и било тако, у мутној праисторији овог града, али оно што сам ја видела и осетила било је далеко од мрака. Било је кристално јасно да је тај град, бар у то доба године, једна велика светлећа појава на планети Земљи!

Москву је основао Јуриј Долгоруки, шести син Владимира Мономаха, познат и као Ђорђе Први од Русије.

Познат је и по томе што је 1121. године преместио политичку  моћ из Кијева у Владимир – Суздаљ.Њему се приписује и изградња многих  градова, између осталих и Твера, кога ћу се увек сећати са широким осмехом због оног филмског ускакања у зелени воз којим смо после, кроз белу ноћ, јездили ка Москви.

Године 1147. састао се на месту званом Москва са Свјатославом Олговичем. Та година у којој се први пут помиње имена насеља у једном летопису сматра се годином оснивања Москве.

Кнез Долгоруки изградио је 1156. године дрвено утврђење, „кремљ“, око којег се ширило насеље које је у XV веку постало престоница руске државе.

Иако је почетком XIX века, у време ратова са Наполеоном, изгорела трећина града, крајем тог века Москва је постала велики научни, културни и политички центар, што је остала до данас.

У граду који је смештен на седам брежуљака живи око тринаест милиона становника на површини од 1097 км2, а статистика каже да је то најнасељенији град у Европи.

Москва је управо те, 2007. г одине, кад сам је први пут видела, по други пут заредом проглашена за најскупљи град (за живот) на свету.               

Дакле, кретали смо се десном страном пута. Са наше леве стране налазила се река, а са њене леве стране беше се, по својој навици, разбашкарио Кремљ.

Било је тако лепо оверавати Москву сопственим стопалима! - мислила сам.

Она то можда неће упамтити, нити ће на њеним улицама остати видљиви трагови нашег постојања, као што ни на нашим стопалима неће, срећом, остати ништа видљиво, али очи ће памтити сваки корак и враћати се у те улице, безобразно и неуморно, кад год помисле на те дане.

Не, неће то бити због оног романтичарског незадовољства сопственом стварношћу и због жеље да се побегне од ње, већ због потребе да се враћамо тамо где је сваки тренутак био леп, а да за то нису били потребни никакви специјални ефекти нити припреме. Једноставно је требало задесити се ту и осетити како срце, као сунђер, упија све, без могућности да капи те радости икада исхлапе.

Дуга улица, која је почињала од „наше“ Берсењевке, улица дуж које су се смењивале зграде, позоришта и омање цркве, завршавала се стаменим мостом који ју је препречио, а дошавши на крај тог моста могли смо сасвим лепо да видимо – Црвени трг. Није то нимало чудно, јер је тај Лепи трг, како се изворно звао, дугачак 695, а широк 130 метара.

Најпре смо угледали Сабор Василија Блаженог, који је својим живим бојама, бајковитим облицима и лепотом, чији је добар део чинило једанаест разнобојних кубета, пленио и заробљавао наше погледе. Тај храм претворен је у музеј на два нивоа.

Кад год помислим на њега, увек се сетим најпре његове минијатурне копије са Десанкиног гроба, а онда њега, тако великог и раскошног.

Црвени трг на једној страни има зид Кремља, са велелепном Царском кулом, испод које се налази и комплекс у чијем је саставу Лењинов маузолеј, у коме почива балсамовано тело оснивача СССР-а, а на другој страни зграду која нарушава црвенило трга - велики тржни центар ГУМ, жуте боје.

Иако нисам ни нос промолила унутра, знам да је то место где се могу купити маркиране стварчице за облачење, обување, ношење, а такви реквизити ми нису били потребни.

За Лењинов маузолеј први пут сам сазнала из писма пријатељице француско-хрватског порекла, Клер, која је живела у Француској, али чезнула за свиме што је словенско. Описивала ми је свој „блиски сусрет прве врсте“ са Лењином који јој је изгледао као да је управо заспао.Готово да сам имала ноћне море након тог писма, али ме је истовремено прожимала и слатка језа при помисли да бих и сама могла то да видим једног дана, јер је то за мене била и остала фантастика. Дакле, потајно сам прижељкивала да видим то чудо природе. Jош увек прижељкујем!

Очекивала сам ред, али реда није било испред тог здања. Питање је да ли је Музеј био и отворен тих дана, а све и да јесте – ту посету сам морала да одложим за други сусрет са Москвом. Било је много пречих ствари за обилазак.

У Википедији пише и ово:

„На месту данашњег Црвеног трга, некада су се налазиле дрвене грађевине које су срушене 1493. године на захтев цара Ивана III. Цар је донео ту одлуку због учесталих пожара који би се у трену проширили на сву осталу дрвену грађу. Новоотворени простор постепено се развио у главну московску тржницу. Касније се користио за разне јавне свечаности и прокламације, а с времена на време послужио је и као место крунидбе руских царева. Трг се поступно изграђивао и добио данашњи изглед. Како и некад, тако и данас служи за разне службене церемоније руске владе.

Занимљиво је да име Црвени трг није изведено према боји плоча које га поплочавају. Није ни изведено од црвене боје која асоцира на комунизам. Наиме, у руском језику придев красный има два значења. Прво, главно значење је црвени, а друго архаично значење је красан, леп баш као и у српском језику. Придев красная (у архаичном значењу) се испрва односио на Катедралу Василија Блаженог, а накнадно се пренело и на оближњи трг, негде у XVII  веку. Неколико старијих руских градова назвало је своје главне тргове такође именом „Красная площадь“ према централном московском тргу.

Током совјетске ере, Црвени трг је задржао свој значај, поставши главним тргом нове совјетске државе. Уз то што је постао службена адреса совјетске владе, постао је и познат по војним парадама. Како би се направило места за тешка војна возила која нису могла да уђу на трг, комунисти су одлучили да сруше Казањску катедралу и Иверску капелу с вратима ускрснућа (оба срушена здања су поново изграђена током деведесетих). Разматрала се и могућност рушења московског најпознатијег симбола – Катедрале Василија Блаженог. Легенда каже како је Стаљинов сарадник и особа која је била на челу пројекта реконструкције Москве - Лазар Каганович, припремио посебан план обнове Црвеног трга у којем је катедрала уклоњена. План је предочио Стаљину где га је уверавао како је то здање трн у оку и главна запрека за параде и саобраћај уопште. Стаљин му је приговорио  познатом реченицом: “Лазаре! Врати је назад!”“

.

Ушли смо и у  Казанску и у Иверску црквицу. Малене су, али су иконе Богородице које се у њима налазе прелепе.И чудотворне, наравно!

Купили смо освештано уље, а ја сам узела и мирисни небоплави тамјан.

.

Чудно сам се осећала на том малом простору јер ми се чинило да је кроз таваницу до мене допирала нека сила која се сва претворила у уво не би ли чула шта је то што желим да се промени у мом животу, ко ме то највише боли и кога то највише волим.Опет сам имала утисак да су небеска врата широм отворена и, као таква, превише дарежљива према некоме ко у себи, помало збуњено, због усхићења, помало напрескок, понекад готово немушто, изговара молитву онако како он зна, као у тренуцима надахнућа, иако зна да постоје акатисти и утврђене молитве, али он их  никада није научио, а за неке од њих тек сазнаје да постоје.

.

„ Опрости, мајко света, опрости...“, понављала сам за Лазом његове речи из једне од највећих икада написаних химни жени, мајци, Богомајци, Љубави, Лепоти...

.

Вратили смо се „кући“ пешице, кроз Александровску башту, у коју смо свратили и сутрадан, пре уласка у Кремљ.

13. јули 2007.

Сладак је био тај сан без снова, јер је ноћ заправо била само предах између два будна и дивна сна који су се надовезивали један на други.

Тог последњег јутра на литургију смо ишли у црквицу која је била у склопу нашег преноћишта, са источне стране здања.

Црква је била мала, готово интимно топла и пријатна, али је разноликост њених икона била величанствена, као и боје, величине и осећај који је прожимао цело моје биће.

Памтим како смо, после завршене службе, сви целивали раме и руку оца Кирила, уз метанију, која је мени била прилично необична до тада и питала сам се да ли ћу успети да све урадим како треба, с обзиром да се све радило у пару. Једна монахиња, видевши моју стрепњу, уз благи осмех ми је рекла да не бринем, да само радим што и она и да ће све бити у реду...А није ми се чинило једноставно...Нимало...

Утолико је радост била већа када сам добила благослов оца Кирила.О, те среће!

Светлана, која је са нама путовала од Петрограда до Москве и која је ту спавала јер је добровољно помагала сестринству у обављању свакодневних послова, рекла ми је да ту има неколико чудотворних икона, и да је све иконе насликала једна од монахиња, коју сам и запазила за вечером.

         (Чудотворна мироточива икона Богородице) 

„Све је то наша Татјана насликала“, поносно ми је рекла Света и показала иконе које су мироточиле, сећајући се датума када се то први пут догодило (или када се поновило), а који су били везани за трагичне догађаје у Русији последњих деценија, или пак за трагичне догађаје из живота ауторке (једна је икона Богородице заплакала у ноћи у којој се упокојила Татјанина мајка - на левом образу и на врату  види се како је мироточила), једна када се Украјина одвојила, итд.

Било је ту и ковчежића са честима моштију светаца, као и икона са честицама светаца – једна од њих садржала је честице моштију светог Серафима Саровског, друга светог Тихона, итд...

Величанствен је био и велики дрвени часни крст који је стајао десно од улаза.

Колико су биле различите све службе којима сам присуствовала, а колико су све биле лепе и дирљиве! Колика је снага била у тим гласовима и покретима који су пратили заједничке молитве! У праву је био онај који је рекао да ће Русе спасити молитва ( Грке стрпљење, а Србе страдање) јер је моћ тих молитви заиста била свепрожимајућа и засигурно стизала до неба.

После заједничког доручка, једна од монахиња нам је рекла да нас отац Кирил позива на једно крштење. Знам да је претходног јутра Зоран замолио да присуствује нечијем крштењу и да му је отац Кирил то дозволио, али с обзиром да смо у том тренутку у соби биле само нас две, Миланка и ја, мало смо се изненадиле и много обрадовале. Нарочито ја.

Крштењу су приствовали само отац Кирил, једна монахиња и нас две Српкиње.

Угледале смо девојку која је имала више од двадесет година и која је требало да се венча дан – два након тога, али је претходно морала да се крсти.Била је благо узнемирена, онако како је узнемирен неко ко ишчекује да се догоди нешто што му је важно и што ће га учинити срећним. Била је и изненађена што има такве сведоке - из далеке јој Србије, али јој се то допало.

Пред њом и пред нама било је једно огромно буре пуно воде. Кад се свукла, нас две смо придржавале велике плахте док је ушла у воду, а онда је дошао отац Кирил и три пута је, дотичући јој само главу, снажно загњурио у воду тако да се вода врло звучно изливала из бурета.

Била је тако срећна након завршеног обреда, и растала се од нас и од баћушке са осмехом.

Кад смо после о томе причали са Зораном и Славицом, рекли су да се и њима ту претходног јутра догодило нешто врло необично. Наиме, ниједно од њих двоје није написало имена оних чија је имена требало да изговори свештеник приликом службе којој су присуствовали (имена деце, родитеља, пријатеља за које су се молили), јер су мислили да ће то учинити онај други. Међутим, они су током службе та именаипак  чули, истина са необичним акцентом и малом модификацијом Зорановог имена, што их је оставило у уверењу да је човек који нас је примио на преноћиште прозорљив,а што ни мене не би изненадило.

После доручка, још једном сам се обрела у црквици, добивши претходно благослов да сликам иконе које желим (без блица, наравно). Иако су многе биле прелепе, пред једном сам се задржала: пред иконом Богородице у белој раскошној хаљини,о којој сам већ писала, насликаној на плавој подлози која очигледно представља небески свод окићен звездама, а ту су и ликови светаца са ореолима, као и најзнаменитије московске цркве. Плава боја доминира, а бела и златна су ту да нагласе плаветнило и да слику учине готово етеричном, прозрачном, као што је и сам лик Богородице, а и њене одежде.

Након тога сам још једном пажљиво погледала слике које су се налазиле у делу у коме спавају монахиње, у коме је, на спрату и кухиња, али и соба оца Кирила.

На сликама су приказани гости манастира, као и путовања на која су ишле монахиње или њихов игуман.Приказане су и литије у којима су учествовали, између осталих једна која је била организована у време бомбардовања Србије када су ови дивни људи показали солидарност са нашим народом, а такође и неке у којима су јасно рекли своје НЕТ НОМЕРУ,одбијајући да прихвате жиг звери о коме се све више прича и који прети да загосподари светом, вешто упакован у шарене лаже и фолије које се једним именом називају - глобализација.

Прича о жигу звери који само што није стигао и до нас комплексна је и о њој има доста литературе, па и филмова. Но, она завређује посебну пажњу.

Пре него што смо кренули у Кремљ и обилазак још неких знаменитости Москве, отац нас је позвао да присуствујемо још једном несвакидашњем догађају. Наиме, један Украјинац имао је потребу да му изнесе свој став о ономе што се дешава са украјинском црквом, видно забринут, тражећи помоћ и савет, надајући се да ће Бог уразумити људе и да неће дозволити да дође до тог зла или новог искушења. Баш јуче видех Буша на тв –у, у посети Украјини, и сетих се овог скупа чији смо и ми били сведоци.

Мудар је био отац Кирил кад нам је и то омогућио. Знао је он шта се дешава код нас. Знао је и за приче и црногорској цркви која тражи аутономију, и хтео да је видимо да је та пошаст свуда присутна, да су свуда људи заведени и да, очигледно, не знају шта чине.

То што нам је Москва тог дана показала, то је било – за причу која ће се наставити ускоро тамо где се управо прекида.

Вечера је била богата и разноврсна, и много људи за столовима. Осим нас, ходочасника, били су ту и радници који су обнављали један део манастира, тако да је вечерало бар педесет – шездесет људи, те је било заиста много посла након вечере.

Знајући да је ово претпоследња ноћ и да желим да последње ноћи будем на московским улицама, пријавила сам се за прање судова. Боље тада него сутрадан. Придружила ми се Јована.

Кад сам видела ону гомилу шерпи, лонаца, тањира, чајника, прибора, помислила сам да ће се наш посао одужити до касно у ноћ, али смо својски прионуле на радне задатке.

Једна је приносила и сортирала посуђе, друга прала. Наравно, ја сам се прва дочепала воде јер је волим у свим облицима и ситуацијама, и без обзира што сам увиђала да је много тога опрано, чинило ми се да се посуђеза прање непрестано умножава и да нема краја „акцији“.Но, и то ми је пријало.

Сетила сам се своје давнашње и неостварене младалачке жеље – да одем на радну акцију (и осећала да се управо та жеља испуњавала), јер су ми приче о радним акцијама биле веома привлачне, али моји родитељи нису хтели ни да чују за то, пошто се једна моја тетка на радној акцији упознала са својим будућим мужем чије порекло је било сасвим неприхватљиво и за њене родитеље и за родбину, све док се нису родили синови, те су деца мало смирила страсти незадовољних. Мој отац је њу често наводио као лош пример, односно као пример како женско може да направи глупост, да се заљуби у погрешног човека и упропасти себи живот. Нажалост, после рођења другог сина, теча је изненада умро, а тетка је била деци и отац и мајка, и храбро све то поднела, не ропћући, јер је, очигледно, волела свог мужа, као и он њу, те јој је успомена на њега помагала да све издржи и да оба сина изведе на прави пут, колико је то било у њеној моћи.

Углавном, радне акције су од тада биле табу тема, јер се претпостављало да бих и ја могла тако да налетим на некога ко не би одговарао поменутим лицима (за њих је, заправо, сваки туђ и слободан избор погрешан, па макар био и прави!), и мени је било јасно да никада, док сам економски зависна од родитеља, нећу смети да поменем одлазак на радну акцију (или у неке сличне авантуре и места удаљена од родног ми града више од 10 км).

Цела манастирска кухиња била је препуштена нама двема на милост и немилост.

У једном тренутку ушла је једна од сестара чије сам лице упамтила, пошто је седела преко пута мене за вечером.

Певушила сам до тада једва чујно неку мелодију, кад нас је она упитала да ли нам је позната песма која почиње са:

„ Ал је било туге оне хладне зиме!

Ти ме љубиш, даш па нестанеш...“

Насмејала сам се и прокоментарисала како Јовани то вероватно није познато (претпоставила сам да не слуша ту врсту музике, што се испоставило као тачно), али је ја слушам, те сам, изговоривши још неколико стихова, додала да то пева Харис Џиновић.

Она је, са једна приметним акцентом, отпевала и рефрен:

„ Сећаш ли се оне ноћи

кад си мени рекла „ Не“?

То су биле моје очи

што су с тобом плакале.“

Додала је да ју је то научио један младић из Србије који је боравио у манастиру пре неколико месеци.

Једва сам успевала да обуздам несташни осмех.Какав враголан! Научио ју је једну такву песму...!

Једна од искушеница чији су гласови онако складно певали молитве, химне, акатисте и псалме, певала је на нашем језику песму која ни тематски ни стилски не припада врсти музике која јој је блиска.Како је то било необично!

Сетила сам се како сам је тог истог јутра видела у купатилу док је чешљала своју дугу, бујну косу. Била је тако лепа и другачија.

Тог јутра сам се осетила привилегованом јер је трансфрмација била велика, пошто је увек носила скупљену косу, чији се само један делић, онај на челу, видео испод мараме.

Лепоту и не треба истицати! У излогу не треба да буде оно што је и у радњи!

Данашње доба је, међутим, тако противуречно: излози су често толико искићени и обећавајући, а радње испуњене мноштвом обичних ствари, шаренилом које понекад учини да човек заборави зашто је ушао или да пронађе и оно што није тражио нити му је потребно и на крају, што је најапсурдније, и да купи то што му није потребно.

Телесна лепота треба да буде сакривена од већине (уколико је то могуће), јер је дар, привилегија, а она унутрашња треба да буде једино до чега нам је стало и што би требало да негујемо и показујемо, ако је имамо и ако икако можемо...

Како је то хришћански!Како је то дирљиво!

Кад смо завршиле, дошле су сестре које су имале задужења око доручка, па су морале да припреме поврће и орибају кухињу.

Била сам тако срећна што ми се указала прилика да будем од користи и да, након једне такве вечере, баш ја пропустим кроз шаке то посуђе којим се ти људи свакодневно служе.

Леглe смо око поноћи. Сладак умор ме је убрзо савладао.

Покушавала сам да мислима обухватим тај дан и све што сам видела од јутра до мрака. Опхрвана безбројним утисцима, миљем и лепотом, заспала сам брзо, са жељом да што пре сване - да бих присуствовала јутарњој литургији у том здању у коме сам била тако срећна, у цркви светог Николаја, у срцу Москве.

(Црква светог Петра и Павла)

- А сад вас водим у позориште! – рекао је Добросав уз тајанствени осмех.

- У позориште? – упитала сам, запањена и срећна, знајући да сам од свих присутних једино ја љубитељ позоришта (а за ових неколико дана нисам својим сапутницима ни говорила о тој својој љубави која ме је последњих година навела на кораке о којима нисам ни сањала), и да су на том путешествију храмови културе (попут музеја и позоришта) ипак били  изостављени, јер није било времена за уметност, осим ако признамо да је свака руска црква ремек-дело.

Будући да су у Русији подигнути толики храмови и цркве за спасење људске душе, до којег се ипак пре долази молитвом него глумом, иако и глума и молитва, кад боље размислим, имају исти циљ: катарзу, прочишћење душе, што нам помаже да стигнемо до спокоја и да се радујемо животу, требало би, дакле, рећи да нам ни уметност није била ускраћена, тј. да су естетска уживања ипак била у опису пута.

Тек пишући ове редове спознајем сличности и разлике између те две дивне људске потребе, од којих свака има своје поље рада: уметности и религије.

У уметности, различитост израза служи Лепоти, коју потврђује или поништава, да би успоставила континуитет или дисконтинуитет, у зависности од тога шта који појединац (или епоха, коју такође чине појединци, али организовани у неке групе, струје, правце) сматра лепим.

У религији је ствар једноставнија. Сви, ма колико различити били, исти смо пред Богом, и свима је дата могућност да се одлуче да ли ће чинити богоугодна дела или не.

Ако нам није дата могућност да сви будемо уметници, јер нисмо сви добили једнаку количину таланата, дата нам је могућност да сви будемо – људи, а бити човек у правом смислу те речи  - вредније је него бити уметник.

И заиста смо ушли у зграду у којој се налазило позориште!

Кад смо се попели на последњи спрат, имали смо шта и да видимо – дрвену црквицу и у њој неколико верника, чији се број повећавао и, до почетка службе, испунио цркву.

У цркви светог Петра и Павла, самим тим што је био Петровдан, тог дана је било приређено славље: најпре је одржана служба, али такво певање никад пре нисам чула (објаснили су ми да је то византијско певање).

Мене су неки делови подсећали на арапске мелодије, као и језик који ми је био сасвим непознат, и препуштала сам се тим непознатим и необичним мелодијама и речима. После сам сазнала да је један од та два необична женска гласа био и глас Јурине супруге.

Приметила сам и иконе светог Саве и светог Симеона. Заузимале су значајно место у црквици.

Осим оца Данила (који брине о тој пастви, и сви који долазе у ту цркву одушевљени су његовим односом према вери и људима), служио је и наш отац Бенедикт.

Било је ту и Руса и неких косооких верника са Китаја, и неколико Срба.

Једна лепа, витка девојка пореклом из Босне, била је балерина тог позоришта. Размениле смо утиске о позоришту, о Београду у коме је била пре много година, и о Петрограду, у који је требало да оде после неколико дана.Иако је већ годинама у Москви, још ниједном није ишла на север, у Петроград, иако тамо има драге пријатеље. Није тешко претпоставити шта сам јој могла рећи о том граду, који тек што сам била напустила, два дана пре тога.

Још једном смо се причестили.

Памтим да ми је Славица, након завршене службе, која је такође дуго трајала, и током које смо ипак понекад осећали умор, рекла да, откако смо у Русији, никад нисмо били ближи Богу, а ја сам је зачуђено погледала, због чега ми је она објаснила да је та погача била нешто сасвим посебно, да се на посебан начин припрема и да је благодат коју она доноси велика, као и све што је претходно учињено.

Нисам упамтила детаље, ваљда зато што је превише информација и утисака било, али памтим тај невероватан осећај на крову света, ту бескрајно пријатну језу која ме је целу обузела и која је спојила две моје опсесије (сад их већ могу тако назвати): уметност, тада сведену на позориште, које је чак и просторно било близу, јер је оно што је чинило његову таваницу заправо чинило под цркве, и веру, тада сведену на радост што ми је дато да тако снажно осетим прожимање те две важне потребе мог бића.

Катарза се догодила током литургије. Нисам јој се могла отети и само Бог зна како су речи тог непознатог језика на коме су певани псалми и одломци из Светог писма, тако могле да делују на мене, али деловале су.

Осетила сам да је део мог унутрашњег терета нестао, да се нешто важно догодило и да се догађа, нешто што ме је током литургије потресло и протресло,а онда је дошао смирај и – тиха радост, чија је постојаност била очигледна.

Онај који је изрежирао такву представу у којој сам осетила, на неки необјашњив начин, да ми се нешто судбоносно дешава и решава, знао је шта чини и за шта ме припрема, и знао је зашто ми је баш тада уливао неку нову снагу, другачију од оне коју ми обично дарује, тада једва приметну, али касније више него очигледну, неопходну и изобилну .

Да не знам да не воли аплаузе, сад бих том редитељу, као љубитељ позоришта, снажно аплаудирала. Овако ми остаје само да усмерим очи ка њему, обухвативши тим погледом још једном ту дивну црквицу на позоришном крову.

Људи смо, грешни, и страсти често владају нашим срцима. 

Понекад ми се чинило да су они у којима је присутна страст – заправо радост овог света, покретачи његови, из простог разлога што се ништа није створило без страсти. Страст је онај силни унутрашњи немир, ковитлац, најчешће  застрашујући и погубан, али понекад и чудесан, онда кад не води у пропаст, већ у  остварење и стварање.

Млако срце, контролисано, оно које куца увек истим, умереним ритмом, мислила сам, слабо је, непродуктивно, не може створити ништа велико ни трајно. Може само одржавати ватрицу живота која једва приметно гори, горуцка у нама, и коју први ветар може угасити.

Ако смо на време открили да то што имамо у срцу није пролазно и слабашно, не можемо се задовољити горуцкањем, осим уколико то није исто што и унутрашњи мир.

Но, било је ситуација у којима ми се чинило да страст може и успостављати унутрашњи мир, ма колико то противуречно изгледало. То се дешавалo кад сам била у друштву ретких (али, Богу хвала, не и непостојећих) људи чије ме је присуство истовремено покретало, регрутовало све моје унутрашње снаге за духовни или телесни покрет, и смиривало ме, утврђујући ме у уверењу да принцип добра влада светом и да, ако се одлучимо да служимо добру, ништа није узалудно, јер су добри људи несебични, племенити, трпељиви - они су највећа награда коју нам овај свет може дати.

Кад тежимо за нечим што није исправно, већ грешно, ми призивамо духа нечистог, и – он радо долази у госте. Блажа варијанта у којој примећујемо његово присуство јесу искушења, али он тад не успева да нас истински очара и запоседне, да овлада нашим срцима. Тад демони, његове слуге, само обигравају око нас, али нису у нама.

Међутим, кад дозволимо страсти да завлада нашим срцем, то значи да почињемо да живимо са демоном, примамо га у своје срце, више не управљамо собом, већ постајемо његовви робови, пошто се удаљавамо од Бога.

„ Током свете тајне крштења православни човек се светим миром знаменује печатом крста: на челу, очима, ноздрвама, уснама, ушима, прсима, рукама и ногама. При томе се говори: „ Печат дара духа светога!“ Ако човек посећује храм Божији, исповеда се, причешћује, труди се да живи по закону Божијем, демон може да прекрши овај печат, уђе у човека и остане у његовом телу. Тада човек постаје ђавоиман.“

Привидно, понаша се нормално. У данашњем свету појам нормалности је веома растегљив, па је често нормално и пожељно све што је маса прихватила, чак и ако је то наметнуто од стране силника и моћника или једноставно колектива који има своје устаљене /иако често превазиђене/ обрасце понашања и мишљења.

Поседнутост се примећује приликом сусрета са верујућим, смиреним и благочестивим људима (јер их нечисти дух не трпи) или приликом уласка у цркве, за време молитве, литургије, причешћивања.

„ Овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт.17,21; Мк 9, 29).Пошто, прихватајући грех, запоседнута особа не осећа потребу за Богом, или је превише слаба да сама себе спасе, помоћ свештеног лица је неопходна за спас њене душе.

Нисам била довољно јака (вероватно ни верујућа), јер нисам тад знала да је било могуће спасити неке од њих (можда и Њега, који је годинама живео по своме, који се удаљавао и од Бога и од људи, и који је баш тог дана, више него икада, хулио на Бога, намеравајући да се одрекне најдрагоценијег дара, живота...А молила сам се за Њега, свуда, мада не довољно страсно, очигледно. Мислила сам да је моја смиреност пут ка Његовом избављењу, а она је то била само привремено, и њени ефекти су били краткотрајни, ма колико пута покушавала...Да сам бар једном отишла с Њим у цркву!...).

До одласка у Новоспаски манастир нисам тога била свесна онолико колико од тада.

Сретала сам и раније људе чији су погледи, речи и дела били толико окрутни да сам, након тих сусрета осећала страшну слабост и изнемоглост, и једва успевала да одржим или вратим нарушену духовну равнотежу, али сам све то приписивала њиховом карактеру, „незгодној“ природи, тешком животу, и избегала их колико сам могла, убеђена да је то стање непроменљиво. Њихова уста изговарала су најстрашније клетве и псовке, претње и обмане, да сам се питала како је могуће да је њихова мржња достигла тај степен, и да ли је могуће да нису свесни пакла у коме живе, јер су га сами створили.

Иза мене је седела на столици једна крхка девојка у црном, са црном марамом на глави. Била је мртвачки бледа, упалих образа, модрих очију, без сјаја, са огромним подочњацима. Поглед очајника  који се великом брзином претварао у поглед беспризорног бића, и обрнуто, учинио је да устукнем и да се стресем од језе.

Свештеник је читао молитву, а старија жена, очигледно мајка, шкропила ју је светом водицом. На сваки додир са светом водицом,цело тело је реаговало, иако је седела, а из устију су јој излазили крици и клетве.Такве призоре виђала сам само у филмовима о истеривању духова!

-          Помери се! Удаљи се мало од ње!Видиш да је ђавоимана! – рекла ми је Матушка. Добронамерно. Кад сам погледала у њу и у Јованку, у њиховим очима сам видела сажаљење и тугу.Оне су знале шта је то.Сигурно им није било први пут да то гледају. Мени јесте и нисам могла да сакријем, бар у том тренутку, запрепашћење.

-          Зашто? Зар може да пређе и на мене? – упитала сам, јер сам  присуствовала једној необичној сцени, која је постајала део мог искуства, на тако светом месту, у тој раскошној цркви у којој је света царска породица Романових била крштена.

-          Не, не може, али за сваки случај...

Приметих сенку страха у њиховим очима.

Одмакнух се, али не одолех да још неколико пута погледам ту несрећницу која је, приликом сваког контакта са светом водицом реаговала као да је то удар струје, неконтролисаним трзајима тела и крицима које је литургија, праћена хором који су чинили сви присутни, пригушивала и блажила.

Новоспаски манастир осликан је предивним иконама, али је, нажалост, било забрањено фотографисање. Из туге и језе која ме је обузела покушала сам да побегнем у њихову лепоту, али је први утисак био превише јак, и остао доминантан. Тако је са сваким првим искуством у некој области, јер га ништа не може надјачати и потиснути.

Кад сам, касније, читала литературу о истеривању духова,тј. нечистих сила, сазнала сам да и у јеванђељу имамо места у којима је приказана веза између телесних болести и дејства демона: („ ...Ову кћер Авраамову, коју свеза сатана...“ – Лк.13, 16; „ а сатана уђе у Јуду, званог Искариотски...“ – Лк, 22,3; Јн.13, 27; „ зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме...“ – Дап.5,3).

На једном месту сам чак прочитала да је неопходна чврста вера онога ко истерује духове, мада се то, мислим, подразумева, јер је свештеник неко ко је „ овлашћен“ (да употребим световну реч), да се тиме бави.

Ако нема чврсте вере, прочитах, може се догодити да демони нападну ту особу.Демони у тим тренуцима рецитују Свето писмо на страним језицима, особе урличу и други их морају чврсто држати, а демони проговарају дубоким,застрашујућим гласом.

Свештеник се обраћа заповедним тоном злим дусима: „ И име Исуса Христа излази из ове особе“, а притом не заповеда у своје име, већ призива Христа, а рука свештеника спуштена на поседнуту особу симболизује силазак Духа Светога.

Дакле, шкропљење светом водицом штити од деловања нечастивог (као што и крштење представља увођење у цркву, очишћење), молитва којом се призивају свеци и чита се јеванђеље, а након тога живот у складу са Божијим заповестима – то је пут којим се неко може вратити након што је залутао, а онда ће добити и Божију помоћ и ослободити се злих духова.

Било је симболике и у свему што сам видела у Новоспаском манастиру, чију сам лепоту  наговестила са само неколико речи, као и историјски значај ( с обзиром да је ту крштена царска породица која је пострадала у револуцији). Но, једно је сигурно: и овај лепи, Новоспаски манастир, као и сви хришћански храмови и цркве, служи спасењу људске душе, уколико, овако грешни и пролазни, желимо да корачамо правим путем.

Он је ту, пред нама. На нама је избор.

Покровски манастир у Москви – посебна је прича.Ред за поклоњење моштима свете Матроне био је огроман, највећи који сам видела током овог ходочашћа.

И не само ред за целивање кивота у коме почивају њене нетрулежне мошти, већ и ред за целивање иконе, која се налази у дворишту! Величанствен призор!

                                                                        

Нећу говорити ни шта сам осећала док сам се налазила на том светом месту, али ћу рећи да ми је света Матрона донела једно занимљиво познанство на 150. духовној трибини одржаној у Културном центру „ Чукарица“, крајем јануара ове године, када сам стекла још једну сестру у Христу и у њеној причи препознала себе, своју прошлост и будућност.

Прилажем слике начињене у Покровском манастиру, као и превод житија који је начинио Андреј Тарасјев, човек кога многи студенти руског језика памте као професора, а верници – као неуморног и благочестивог хришћанина који својим причама и активностима непрестано спаја Русију и Србију и указује да је православна душа свуда иста и да се добри људи свуда препознају и свагда воле.

        „ Света блажена Матрона рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија). Њени родитељи били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици.

Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку.

О томе да ће дете бити нешто посебно остало је сведочанство са њеног крштења. Када је свештеник спустио Матрону у купељ, сви присутни су угледали над дететом миомирисни дим. Свештеник отац Василије, кога су мештани сматрали за праведника, био је веома изненађен:

"Многу сам децу крстио, али овако нешто доживех први пут. То ће дете бити у Богу свето". И додаде да ће дете њему предсказати дан смрти. То се касније и десило.

Једне ноћи Матрона рече мајци да је отац Василије умро. Уплашени родитељи отрчаше до цркве, и заиста, отац Василије се упокојио у Господу.

Девојчица је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона рече:

"Па ја имам свој!"

Матрона није била само слепа, она је рођена потпуно без очију! Очне дупље су јој биле затворене очним капцима, као код оне птице која се јавила њеној мајци у сну.

Деца су је задиркивала, ругала јој се, гурала је у јаму да виде како ће се јадна извући. Зато је веома рано престала да се игра са децом, проводећи скоро читаво време у кући.

Већ са седам-осам година код ње се открио дар исцељивања и прозорљивости. Кућа њених родитеља била је близу Цркве Успења Пресвете Богородице, лепог храма, јединог за десетак околних села. Благочестиви родитељи су веома често посећивали богослужења водећи увек Матрону са собом. Кад је поодрасла, почела је сама да одлази у храм, па је убрзо научила молитве. Када би се њеној мајци омакло из сажаљења "моје јадно несрећно дете", она би одвратила са чуђењем: "Зашто сам ја несрећна? То су Миша и Вања несрећни".

Од раног детињства Бог је обдарио Матрону даром прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе. Од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Почели су да долазе болесници и други невољници из удаљених места. Желећи да се захвале девојчици, остављали су родитељима намирнице и поклоне. Тако је то нежељено дете постало хранитељ породице.

Касније, Матрони се пружила прилика да путује. Ћерка оближњег спахије, благочестива Лидија Јањкова водила је девојчицу са собом на ходочашће у Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву лавру, Петроград и до других светиња Русије. Посетиле су Кронштат. После завршетка Свете литургије, Свети Јован Кронштатски замолио је вернике у Свето-Андрејевској цркви да ослободе пролаз до амвона 14-годишњој Матрони, речима: "Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије". Свети праведни отац Јован није објаснио своје речи, али је свакако тиме предвидео да ће Матрона служити Русији и руском народу у најтежа времена безбожног бољшевичког прогона Цркве.

Кад је Матрона напунила седамнаест година изненада су јој се одузеле ноге. Ево како је она сама описивала тај тренутак: "После причешћа ишла сам кроз цркву и знала да ће прићи жена која ће ми одузети моћ ходања, али је нисам избегла јер је то била воља Божија". И до краја живота остаде одузетих ногу. Али никад није роптала на Бога, већ је покорно носила тај тешки крст.

Још у младости Матрона је предсказала револуцију: "Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда ти". Нека спахиница је непосредно пре револуције купила у Себину кућу и дошла код Матроне да јој каже како је наумила да подигне звонару. Матрона јој на то рече: "Ништа од тога неће бити". Тако се и десило.  

У цркви, у коју је ишла кад је била у Москви, тачно је знала где се која икона налази. Једном јој је неко рекао да је штета што не види сву красоту Божијег света. На то је Матрона одговорила да јој је једном Бог отворио очи и показао цео свет, и звезде на небу и све што је на земљи: планине, реке, зелену травицу, птице...

Много је људи долазило код Матроне да тражи помоћ. Један сељак из суседног села тражио је, преко других људи, да га исцели. Матрона је поручила да он допузи у њено село (удаљено 4 километра), па ће се помолити за њега. Његова вера је била толико снажна да је он то учинио, а назад је отишао на здравим ногама.

Помоћ коју је пружала Блажена Матрона болесним људима била је заснована на њеној вери и њеним молитвама и није имала ничег заједничког са такозваним народним надрилекарима, враџбинама, магијама, биоенергетичарима. Зато су они мрзели Блажену и чинили јој свакојаке пакости, нарочито кад је прешла у Москву.

Почетком 1941. године, сестра З. Жданове Олга Носкова упита матушку да ли да оде на годишњи одмор (добила је упут у одмаралиште, али јој се није ишло зими). Матушка одговори: "Иди одмах, јер после дуго, дуго неће бити никаквих годишњих одмора. Биће рат. Победићемо. Москву непријатељ неће освојити. У њој ће бити само нешто пожара. Из Москве не треба одлазити".

Она је пружала утеху болеснима, миловала их је по глави, често би их прекрстила, понекад се шалила, а понекад, богами, знала и да их строго прекори. Никад се није жалила на своје муке и невоље. Она никад није проповедала, никад није подучавала. Давала је одређени савет, како да се поступи у овој или оној ситуацији, затим се молила, давала благослов.

 Међу људима блиским њој остале су у сећању и неке њене поуке опште природе. Матушка је учила да се не осуђују ближњи. Она је говорила: "Не треба осуђивати друге људе. Боље је да мало чешће мислиш о себи. Свака ће овчица бити окачена за свој репић. Шта те се тичу туђи репићи!"

Матрона је учила да се људи морају препуштати вољи Божијој. Да живе са молитвом. Да се често крсте, да крсте и околне предмете као заштиту од злих сила. Саветовала је да се људи што чешће причешћују: "Браните се крстом, молитвом, светом водицом, светим причешћем... увек пред иконама нек вам гори кандило".

Матрона није дозвољавала да се сновима придаје некакав значај: "Не обраћајте никада пажњу на снове, они могу бити ђавоља работа". Говорила је да се не треба много интересовати за лични живот свештеника. Саветовала је онима који теже хришћанском савршенству да се не издвајају од других спољашњошћу (црном одећом или слично). И стално је поучавала да се све невоље морају стрпљиво подносити. "Кад идете у храм немојте ни у кога гледати, молите се затворених очију, или свој поглед усмерите према икони". Матрона је сматрала да је употреба козметике велики грех, јер човек изобличује свој лик, додаје му нешто што му Господ није дао, ствара лажну лепоту. Матронушка је говорила: "Враг не спава - молите се стално. Смрт увек изненади, па се не сме живети без молитве. Враг нам је на левом рамену, а анђео на десном. И свако од њих своју књигу има: у једну се бележе наши греси, а у другу добра дела. Крстите се што чешће! Крст је као брава на вратима. И храну треба прекрстити. Снагом Часног Животворног Крста браните се и спасавајте!"

О враџбинама матушка је често говорила: "За онога ко је добровољно ступио у савез са силама зла и бави се разним чаролијама пред Богом нема спаса. Они могу можда некад у нечему да помогну, али душу сигурно уништавају".

Масовно кидање веза са Црквом, агресивни атеизам, јачање отуђености и зла међу људима, одбацивање традиционалне вере и живот милиона људи без црквеног покајања, довели су до тешких духовних последица. Матушка Матрона је то одлично осећала и схватала.

Једном приликом Зинаида Жданова упита Блажену Матрону: "Како је Господ допустио да се толики храмови разоре и затворе?" (Мислила је свакако на све године после победе безбожника у октобру 1917. године). А матушка јој рече: "То беше воља Божија и број храмова се смањио зато што је број верујућих људи страшно опао па нема коме да се служи".

"Па, што се нико не супротставља?" А она ће на то: "Народ је као под хипнозом, не зна за себе, страшна сила је покренута... Та снага лебди у ваздуху, продире свуда. Раније су људи посећивали храмове, носили на себи крстиће, њихови домови били су заштићени иконама, кандилима, освећивањем. Те силе су могле само да пролазе поред, а сад се насељавају међу људе који су одбацили Бога."

Подвиг Матроне био је у огромном трпљењу, чији је извор био ватрена љубав према Богу и чистота срца.

Кад би некога исцелила од физичке болести она би објашњавала: "Тело је кућица Богом дана, па је треба обнављати. Бог је, стварајући свет, дао нама и лековито биље и то се не може пренебрегавати".

Матушка је често била тужна: "Жао ми вас је... Дочекаћете последња времена, живот ће постајати све тежи и тежи... неиздржљиво тежак. Доћи ће време и пред вас ће ставити крст и хлеб и рећи - бирајте!"

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/SvMatrona.htm

Tag:  

 Са оцем Александром E. срели смо се недалеко од храма. Дочекао нас је са белом ружом у рукама, и приликом поздрављања са својим пријатељем, оцем Бенедиктом, предао му је ту ружу, а нас је, једно за другим, благословио.

Отац Александар био је као они дивни добродушни чаробњаци из руских бајки: светлих плавих очију, благих, лековитог осмеха, и говорио је смирено, полако, срдачно.

Довољно би било само да погледа човека и да га тим погледом успокоји. Живи светац.

Приликом једног предаха, док је покушавао на све начине да организује одлазак групе заинтересованих у Дивјејево, Јања нам је показала каталог са изложбе његових слика коју је, годину дана раније, организовао Руски дом у Београду:доминирале су слике руских пејзажа, нежних боја, од којих ми је плава остала најупечатљивија.

Читајући биографију, открих да је отац Александар, осим што је завршио Теолошки факултет, уз то студирао и психологију, а сликање му је хоби. Свестрана и широка руска душа...

Зато се ваљда и нисам много изненадила кад нам је Добросав рекао да су све иконе које има у кући мироточиве.

„Живот нам враћа оно што ми другима дајемо“, рекао је наш Андрић. Имала сам утисак да је мени Живот тих дана давао аванс за нешто што је тек требало другима дати.

Било нас је десеторо, али отац Александар је рекао да сви уђемо у џип којим је дошао по нас.Прилично необична ситуација, морам признати. Некако смо се сместили и кренули у обилазак неколико знаменитих московских манастира.

Питала сам се шта би се збило ако би нас зауставио неки полицајац. Но, срећом, то се није догодило.

Кад смо ушли у џип, приметила сам да је волан на десној страни, а онда се зачуо звук хиландарских звона ( и то је био посебан доживљај) са диска.

Сетила сам се свог путовања у Острог, пре осам година.

Ишла сам са рођаком, као старија сестра која је имала моралну обавезу да упозна породицу свог потенцијалног зета, као што ред налаже кад нечија веза поприми „озбиљне димензије“. Та била сам одговорна за млађу рођаку!

Код доњег манастира сачекао нас је зетов отац и, као љубазни домаћин, сместио нас у ауто (мерцедес) инсистирајући да нас вози до горњег манастира. Пошто сам први (и једини )пут била на том месту, нисам хтела да се супротстављам вољи и љубазности домаћина.Касније сам сазнала да је тај пут требало прећи пешице. Чим смо ушли, пустио је касету, и звук гусала, праћен песмама о славним војводама и ратницима, пратио нас је до горњег манастира. Изненадила сам се, али сам и то схватила као нешто што се не сме ни одбити ни пропустити, све и да постоји избор. Све то доприноси аутентичности доживљаја.

Новодевички манастир основао је кнез Василије Трећи (отац Ивана Грозног), 1524. године, у част поновног припајања града Смоленска Русији. Отуда и други назив: манастир Богородице смоленске. Изграђен је као утврђење при уласку у Москву, ограђен зидинама са кулама, по чему личи на Кремљ.

Овај манастир био је сведок важних збивања.

У Смоленском сабору Новодевичјег манастира Борис Годунов је 1598. године проглашен за цара. Овде су се замонашиле и удовица цара Василија, Марија Петровна Ростовскаја, као и ћерка цара Михаила Феодоровича – Татјана, затим удовица цара Феодора Ирина Годунова, као и сестре Петра Првог Екатерина и Јевдокија.

За многе од њих Новодевички манастир био је тамница.

Овде је 1689. године, по наредби Петра Првог била заточена и царица Софија, насилно пострижена и замонашена под именом Сузана, после побуне. Године 1698. царица Евдокија Федоровна Лопухина је пострижена и као монахиња послата у суздаљски Покровски манастир. Године 1727. император Петар Други јој је дозволио да се врати и да се пресели у Новодевичји манастир, у палате које су су касније добиле име Лопухински корпус.

Музеј овог манастира садржи вредна дела из 16. и 17. века.

Овај манастир назван је новодевичким зато што се ту некада налазила пијаца на којој су се Рускиње продавале у муслиманске хареме.

Купих белу мараму, танану, мекану, фину, да ме подсећа не само на ово место, већ и на први сусрет са Матушком, и на доживљај у коме је чистота константа.

Зачатајевски женски манастир - први женски манастир у Москви.

У току је рестаурација овог манастира. Памтићу га по томе што сам могла да видим како вредне монахиње осликавају зидове, како једна од њих златном бојом уоквирује фреску.

Једна од њих, веома млада, чувши да смо из Србије, рекла нам је да је већ долазила у Србију и да су српски манастири веома лепи.

Приликом изласка из манастира, отац Александар је свакоме од нас даривао иконице. Ја сам добила свету краљицу Александру Романову, светог Луку и једну нову, необичну иконицу Богородице ратнице, можда најнеобичнију коју сам икада видела, јер је на њој Богородица у ратничкој опреми, у оклопу.

На излазу чусмо дивну музику.

Хор је, очигледно, вежбао, али су гласови које сам чула више били налик гласовима оперских певача него црквених. Свеједно, био је то један у низу необичних доживљаја.

                                   (Фото: Чичиков - Петар Велики, Творац града)

Велики је то празник, Петровдан!

Сваки празник указује на људску потребу за сједињењем са нечим божанским, да би се срце испунило радошћу. Дакле, иако сам назив „ празник“, можда упућује на празнину,на испразност, то је само варка, јер је смисао празновања -  превазилажење празнине, осећај испуњености, а тај осећај је можда и најинтензивнији уколико настаје спајањем са божанским, које је доступно људима преко божанске литургије.

Овога пута, на Петровдан, дошла сам у храм Христа Спаситеља, да бих се, након литургије, по трећи пут откако сам у Русији причестила.

Шта сам знала о овом празнику и о светитељу коме је литургија посвећена?

Свети Петар је био рођени брат Андреја Првозваног, који је и донео хришћанство у Русију.После Васкрсења и силаска Светог Духа на апостоле, Петар је изговорио проповед кад је три хиљаде људи одједном примило Христову веру. У Антиохији је као епископ управљао црквом седам година и тамо су Христови следбеници први пут названи хришћанима ( до тада су се звали браћом). Чинио је многа чудеса, а по једној легенди чак је и његова сенка лечила болесне.

У једном српском народном календару пише:“ Кад је Бог делио улоге, светом Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од небеског царства. Зато он седи на вратима раја и испитује умрле. Свети Петар је такође поставио и небеског ковача на Месец да га окује и сачува за Земљу. Он шета Млечним путем и моли се пред небеским крстом; учвршћује  гвоздени стуб на коме лежи земља и који страшни црни пас стално гризе. Са Светим Савом је заменио вериге па се зато дешава да си на Савиндан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.“

Житије каже да је свети Петар, кад су га привели крсту да би га разапели, молио своје  мучитеље да га на крст прикују са главом надоле и ногама нагоре, сматрајући да није достојан да умре истом смрћу као и његов Учитељ. Тако су га и разапели. Апостол Павле Тог истог дана, недалеко од Рима, посечен је мачем и апостол Павле, јер њега, римског грађанина, по тадашњем закону нису могли разапети на крст.

Пошто су за време Неронове владавине обојица умрли мученичком смрћу, црква празнује истог дана свете апостоле Петра и Павла.

                                                             ( Слика са интернета) 

Литургија беше већ почела кад смо нас три ушле. Свечано и смирено, кротко и дисциплиновано, свако ко је сматрао да му је тог дана место било под благословеним сводом овог храма, нашао је то место и слушао је литургију.

С обзиром на то да храм има три нивоа и да су градитељи на све мислили, анђеоски гласови хора, удружени са гласовима бројних свештеника, као да су долазили са небеса, и са свих страна допирали до присутних верника. Утисак су појачавале и одоре свештеника претежно у златним нијансама, као и обреди који је пратила та песма.

Сви ти људи приносили су себе Богу,а приносећи себе – приносили су и друге, оне на које су мислили, којима су желели добро, а који из неког разлога нису могли да буду ту. Добро је док су у сећању и мислима, да их неко спомене, да се неко и за њих помоли.

Сви су били учесници чина који се, откад је хришћанства, непрестано понављао: жртвујемо понекад и оно што нам је драгоцено, одричемо се онога што је пролазно (ако смо у стању да разлучимо пролазно од непролазног, важно од неважног), ма колико нам се чинило важним у неком тренутку, да бисмо се искупили за грешне мисли и дела, да бисмо прочистили душу и тако заслужили милост. Дакле, дајемо себе ономе у шта верујемо. Али, није то пуко давање, успутно, већ давање оног што је најбоље у нама, онога што је остало једино чисто у овом огреховљеном свету, коме и сами често дајемо данак, грешни, али смо се између греха и причешћа искрено покајали, те имамо право да се надамо милости и да се опет радујемо свом и туђем постојању.

Проскомидија је обиловала сценама из Христовог живота...Иако нисам умела да разграничим неке сцене, да са сигурношћу знам шта су представљале, осећала сам да се пред мојим очима понављало оно што обележава и живот свакога од нас: рођење, љубав према животу, жртвовање, страдање...

И док је литургија трајала,васкрсавале су изнова и  вера, и љубав и нада...

Како, примивши благодат литургије, не благодарити Створитељу што нам је подарио живот? Зар се може, после овакве светковине, изаћи у свет, а не понети са собом овај мир?

О, кад би се то могло пренети на оне који очајавају свуда у свету, који не верују у промисли Божје, којима је сопствена или туђа охолост, завист или мрзост помрачила ум!

А тамо, у мојој Србијици, неко ко неће ни данас крочити ни у једну Божју кућу, у овом тренутку смишља како да некоме напакости, како да се некоме освети, како да оствари по сваку цену свој циљ, надајући се срећи чак и ако то буде противно божјим законима...

И тамо, као и свуда, неко сада помишља како је најнесрећнији на свету и како нема разлога да живи...И проклиње онога кога би, да је само мало мање горд, морао да благосиља...

И тамо, као и свуда, болест разара нечије тело и душу и доводи га у искушење да хули на Бога, да помишља на то како има права да прекрати муке и у тренутку поништи све добро што је икада учинио, заборавајући на то да је живот најдрагоценији дар...

И тамо, у тишини својих скромних домова, у сјају раскошних палата или међу зидинама  солитера, као и овде, међу овим благословеним зидовима, неко осећа да је много тога доброг још могао да учини, и каје се, и много је лепих речи још могао да каже, или бар утешних, и много је горких могао да прећути, свестан да реч кости нема а кости ломи, и душу сече на комаде, ако се погрешно схвати...

И тамо, као и другде, неко пати зато што је остављен, повређен, несхваћен...

И тамо, као и овде, неко је данас срећан што је ту где јесте и што је жив.

Носићу све ове слике и осећања пробуђена у храму посвећеном Сину Божјем свуда са собом. Слике на којима је представљен Христов земаљски живот, као и слике везане за историју хришћанске Русије, где је Русија приказана као земља коју Бог штити јер ју је изабрао зарад великог подвига, удружују се са милозвучним гласовима, као и са благим погледима људи који су, као и ја, тог 12. јула, дошли да се причесте телом и крвљу Христовом.

Није ни чудно што јеу овом храму руска историја представљена као саставни део приче о стварању света (почевши од самог стварања, прародитељског греха, Христове жртве и најаве његовог новог доласка),тј. као низ догађаја које је благословио Бог да би се помогло људском роду да се ослободи греха.

Приликом изласка из храма купих књигу о православним светињама у Италији. Нисам ни слутила да их толико има!

Купих и једну  књижицу о самом храму, претпостављајући да више нећу улазити унутра (мада је то тако релативна ствар. Идући ка мосту, који ће ме одвести до Берсењевке, препустих се блаженству.

Кад бих могла да са собом понесем ову благодат, кад бих могла да је пошаљем тамо одакле долазим!

Кад бих могла да пренесем дејство ове литургије бар на оне људе које познајем - пре свега овај мир, ову кроткост, ову утешну смиреност, ову тиху радост постојања!...

Кад би остатак живота могао да ми буде једна продужена литургија!

Спокојни након неочекиваних радости, од којих је једна била - да нам је отац Кирил дао благослов за боравак и примио нас на конак два дана пре него што је било планирано, корачали смо опет Москвом ка Берсењевки, где се налазио манастир у коме је требало да преспавамо три ноћи.

Берсењевка је место где се налази прелепи храм посвећен светом Николају Чудотворцу. Главни део храма посвећен је Светој Тројици, због чега је правилније назвати га Троицким храмом.

Храм је 1475. године направљен од дрвета, и тада се звао „Велики чудотворац Николај на Берсењевој решетки“.

Године 1657. на месту древне никољске цркве изникло је камено здање као домна црква дијака Аверкија Кирилова, убијеног у време ондашњих буна и сахрањеног, заједно са супругом, на северној страни.

Године 1755. лево од трпезарије направљен је објекат посвећен светом Николају.

У мрачном средњем веку Ивана Грозног и током совјетских погрома овај храм је био јединствени бранилац православне вере и прибежиште за Московљане – можда је због тога чудесно и опстао.Он стоји са друге стране реке Москве, насупрот храму Христа Спаситеља.

Име Берсењевка ово место добило је по великашу Берсењу, који је живео у време Ивана Грозног, и који је ту, надомак реке Москве, нашао смрт због недопустиве и превише смеле искрености приликом разговора са Василијем Трећим.

Црква је обновљена средином 18. века, али је 1812. пострадала у пожару, тако да је изнова рестаурирана и освећена следеће године, након Наполеоновог изгнанства.

Тридесетих година 20. века испод никољске цркве нађене су старе иконе и скелет девојке с косом уплетеном у сплет.Када су уклонили камену плочу, у магновењу се све претворило у прах.

Године 1930. после затварања замоскворечке цркве, један архитекта, Борис Иофан, планирао је ту да изгради архитекртонски ансамбл „ Дворец Советов и Дом на Набережной“ – као образац социјалистичког „ дома-града“ – у конструктивистичком стилу, у жаркоцрвеној боји, у складу са Кремљем, али је судбина одлучила другачије и такав дом никад није саграђен.

Богослужења су у њему обновљена 1992. године. На Преображење те године у цркви је служен молебан о миру у Абхазији. Након тога храм није престајао са радом.

Још пре неколико сати, кад смо само оставили ствари и кренули у поход на Москву, била сам очарана лепотом овог манастира. Деловао ми је нестварније од оних претходних, јер су његове боје биле светлије, нежније, топлије, необичније.Биле су то нежне боје детињства -  као да их је неко маштовито дете слагало тако да у њему увек пробуде радост и уклоне сваку помисао на тугу.

Ми, женшћине,биле смо смештене у одељак који се састојао од једне велике просторије са десетак кревета, у приземљу. Улазак у ту просторију са креветима поређаним у два реда подсетио ме је на катакомбе у којима су се први хришћани састајали, и све ми је одисало оном аутентичном хришћанском атмосфером.Скромни кревети, полице, сточићи, столице, вешалице за одело – то је било довољно за све наше потребе.

Наш, женски одел завршавао се (или почињао ) степеништем, и гледао на зграду у којој су обитавале монахиње и игуман, отац Кирил.Ту су била и купатила, сушионица, трпезарија, кухиња, као и део за госте.

Мушки одељак у коме су била наша браћа у Христу, такође се налазио у приземљу, само са друге стране манастира.

Вечера је за нас у 20 часова. У трпезарији је све већ постављено: храна скромна, посна наравно, али има свега, чак и колача.При уласку се сви поклоне великој слици на зиду на којој се налази света Тројица, прекрсте, а онда заузму своја места. Пред оброк се чита молитва и хор сачињен од свих присутних монахиња пева у славу Бога. Током обеда једна од монахиња непрестано чита делове јеванђеља.

Све је слатко и лепо, укусно. Глади су утољене, срце пуно.

„Две жене нека остану да помогну да се оперу судови“, каже наш вођа.

Јављају се Јована и Славица.Нема превише посла, помислих. Остали су , очигледно, јели пре нас.

Изгледа да сам се ужелела сна. Кад се сетим претходних ноћи у зеленку и у возу, питам се како се нисам одмах из трпезарије бацила у кревет. Срећом, има топле воде у изобиљу, и свега што је потребно.Спава ми се јер и разум додаје своје јаке аргументе – устаћу рано ујутру да бих се причестила у храму Христа Спаситеља. Не желим нипошто да пропустим литургију о којој је писао Капетан!

Монахиње нас позивају да ујутру дођемо на литургију која се одржава у њиховом храму.

Иако ми је Берсењевка лепа као сан, знам где ћу бити ујутру.У почетку се нико не пријављује да иде са мном. Касније сазнајем да ће ми се придружити Јованка и Матушка.Славица и Зоран остају у храму светог Николаја (лепо од њих, да не кажу људи да смо незахвални гости), Јања, Јована, Дарко и отац Бенедикт ићи ће у цркву светог Петра и Павла, да се тамо састану са својим старим знанцима.И Јарослав иде са њима. Лепо смо се распоредили.

Уморна сам. То је људски. Превише је узбуђења било ових дана.

И умор је сладак. Склапам очи знајући да сам у срцу Мосве, покушавајући да чујем шум истоимене реке. Но, и она се утишала да би учествовала у свеопштем смирају.

Спавај, Москво, и надај ми се ујутру!

Док склапам очи, сањам свитање и себе будну и срећну на твојим улицама, у твојим светилиштима, на твојим обалама, у твом нежном наручју.

Склапам очи док у свом београдском уточишту размишљам о изненадној и неочекиваној радости која ме је верно пратила где год бих кренула тих дана, чија ме сенка и сад прати, иако сам удаљена и временски и просторно од московских улица и светилишта. Примећујем да ми се јавља и кад ми је туга превелика, тек да промине мојом собом или улицом, макар само да би ми махнула и ставила ми до знања да је ту и да ме никад неће напустити.

...И ето наше мале групе, истуреног одељења, код Софрина, а онда на путу ка храму светог Илије: отац Бенедикт, Дарко, Јованка, Миланка, Зоран, Славица, Добросав и ја...

Црква је мала...Док улазим и посматрам иконе које се могу целивати, примећујем на једној од њих светог Симеона...Добро ти вече, Србијице, кажем у себи док је целивам...

Улазим у већу одају, за осталима...Сви смо ту.

Одједном, нашој групици, предвођеној оцем Бенедиктом, прилази једна жена, и сва усхићена, тражећи најпре благослов од њега, обраћа се свима нама говорећи како је, од тренутка кад смо ушли, јака светлост обасјала велику икону светитеља, и како се њој то до сада никада није догодило...

Матушка, матушка, какве то очи имаш кад само светлост видиш и другима је показујеш?!?

Гледам...Уистину је млаз светлости која продире кроз висока прозорска окна уперен у ту икону.Ништа јој није на путу - не гледа ни куд удара ни шта обасјава...

Након што је сазнала одакле долазимо, матушкино лице добија још срећнији израз, и она нас позива да целивамо и иконе којима, стекла сам такав утисак, не може свако да приђе, уколико не добије благослов.

Почиње да нам прича о неким од тих икона, нарочито о оним чудотворним, и видим јој сузе радоснице у очима.

- Приђите, приђите!...Ево, узмите уље из кандила...Приђите, поклоните се и њој, икони Богородице Неочекивана радост, она је чудотворна...

И почиње да прича о њеним чудесима, о чијем броју говоре и златни ланчићи, прстење, наруквице, које можемо видети...

Светитељ Димитрије Ростовски приповедао је о једном човеку , великом грешнику који се, неискрено,не одричући се греха, сваког дана молио пресветој Богородици са „ Радуј се, благодатна, Господ с тобом!“ Једном је видео да се мајка Божја јавила жива са иконе, а на телу Младенца отвориле су се крваве ране. У страху је ускликнуо: „ Ко је то учинио?“. Пресвета Богородица одговорила му је: „ Ти и теби слични грешници поново разапињете својим греховима мога сина...“ Грешник је схватио своју кривицу и дуго је у сузама молио Богородицу и Спаситеља да га помилују. Напослетку, дата му је неочекивана радост опроштаја и разрешења греха.  

Прича о овој икони везана је, дакле, за великог грешника који се искрено покајао, чиме је заслужио велику милост и радост, те се вратио на прави пут...

Грешник клечи на коленима пред њом, а она, са младенцем у наручју, благошћу својом га лечи и враћа у живот...Не клечим, али не могу да одвојим поглед од ње...неочекиване...

Помишљам на грешнике који се никада нису покајали ни вратили, којима је алкохол изменио судбине и удаљио их од оних који су их волели...Алкохол или нека друга врста опијености, свеједно...и болест која затим долази и разара и ум и тело..Они више нису исти...Молим се за њих, нарочито за једног кога нисам видела више од две године и кога бих желела да вратим...да ми се врати...да се покају сви који су криви, да се не казне вини и да се обрадују невини, да осете неочекивану радост заједништва...

Лево од ње видим на зиду осликаног светог Симеона...и моја радост још више расте...И свети Сава је ту...Молим се, јако, да учине и оно што ми изгледа немогуће, јер имам утисак да је сад све могуће, кад сам их нашла, да ни време ни простор не значе ништа...

Палим свеће и исписујем имена људи које волим и за које желим да се и овдашњи монаси помоле...да их помену у молитвама...Првопоменути је увек исти, један од оних са лавом у имену.Другопоменута је мајка.

Она дивна жена, која није ни монахиња, али ради у цркви, зове се Вера. Као моја мајка. Као оно што је најсветије и најлепше у сваком човеку – вера. Она верује у Бога, у људе, у љубав. Она исијава поверење и љубав.

Плаче кад излазимо из цркве...Плаче зато што се растајемо...Нисмо са њом провели ни пола сата, али овако се плаче само за драгим бићима...

Трчи за нама  да би нам даровала иконице за успомену...Сва је од духа састављена, а жели да имамо и нешто материјално од ње..

Каже: Дођите опет, ако можете...Више не знам да ли су ово сузе радоснице или оне уобичајене сузе туге...

Сликамо се са њом...И онако је нећемо заборавити...Доћи ћу, сигурно, бар још једном, близу је, говорим у себи...

Тако сам била срећна у тој црквици посвећену Громовнику, силном брату благе Марије, после чијег дана је сунце све милије, како верује наш народ...!

Тад нисам знала да нећу наћи времена, да ће сваки наш тренутак у Москви бити испуњен, да ћу уистину отићи из Трећег Рима без опроштајног поздрава са матушком Вером и Неочекиваном радошћу...

Но, сад сам сигурна да ћу, ако Бог да да поново видим Москву, то  надокнадити. Неизоставно...Тако ми Бог помогао...!

Жељно ишчекујем сваки сусрет са Тобом, Неочекивана радости...!

Рилке је једном рекао да је Русија једина држава која се граничи с Богом.

Не знам да ли је пре тога видео ову лепоту, али је сасвим извесно да је храм Христа Спаситеља очигледан доказ да је Рилке био у праву, као и наш Црњански, који је, на свој начин, објаснио шта означава свако слово њеног имена: „Р- рождество,У- ускрсеније, С- славјанска,И- Исусова, Ј- једносушна..“, а ја бих додала да се поменута граница брише у тренутку кад човек крочи у овај храм.

Заправо, и пре тога, кад се нађе испред оног белог мермера чијим сјајем, достојанством и лепотом остане очаран и зажали што је икада ишта лоше учинио, те стоји недостојан испред светиње, човек ппросто не зна да ли је боље да остане ту заувек, недостојан ичије милости, или да уђе унутра, у ову Божју кућу, и од онога који се Љубав зове, који све види и све прашта ако се искрено покајемо – затражи опрост.

Руси су ово место назвали храмом јер и сама реч „храм“, словенског порекла, означава кућу, односно Божју кућу.

Иако смо претходно само оставили ствари на Берсењевки (о чему ћу накнадно писати), и дошли да видимо на кратко храм који је био на пет минута од нашег пребивалишта, иако сам знала да ћу сигурно доћи бар још једном и провести у њему више времена, мој први сусрет са овим здањем био је незабораван.

Овај храм има пет купола – једну централну, велику, и четири мање, које су и звоници. Велика купола представља Христа, а мале четворицу јеванђелиста. Оне су постављене тако да образују крст. Главни унутрашњи стубови храма такође образују крст.

Цело здање има облик коцке и тако даје слику света: четири зида симболизују четворицу јеванђелиста, четири стране света на којима се проповеда божји закон, и четири зида небеског града.

Улазна врата симболизују веру у Христа чији се лик, у рељефу, налази изнад њих.

Ту су и руски просветитељи, заштитници војника који су се борили за отаџбину, као и светитељи за које се верује да су најзаслужнији за руске победе од 1813-1814.

У централном медаљону налази се икона Богородице иверске, заштитнице Москве и целе Русије.Изнад врата представљени су апостоли Петар и Павле, четворица јеванђелиста; на малим вратима с десне стране налазе се ликови цара Константина Великог и његове мајке, Јелене, захваљујући којима је хришћанство прихваћено у Римском и у Византијском царству; са леве стране је света кнегиња Олга – која је прва од руских владарки прихватила православље, као и њен унук Владимир, који је покрстио древну Русију.

Изнад прозора  су фигуре Андреја Првозваног, светог великомученика Георгија, као и светог московског кнеза Данила, оснивача првог православног московског манастира.

На угловима фасада налазе се монументалне композиције које симболизују  јединство цркве и државе, подсећају на победе руске војске под заштитом православне цркве  и њених светитеља у најтежим тренуцима руске историје.

Кад се прође, дакле, кроз та врата, посетиоца са свих страна опколи бљештава раскош и богатство слика топлих боја.

Унутрашњост се састоји из три дела: беле мермерне катедрале раскошних стубова, свуда опточених златом, са бројним иконама са стране и са олтаром на средини, наравно; певница са капелама- горња галерија и кружни ходник (доња галерија).

Нисам знала где пре да гледам, јер је сваки детаљ целина за себе почевши од полилеја, свећњака, подова, зидова, таванице. Знала сам да, осим овога, храм има још два нивоа (Јања ми је о томе говорила и рекла да се на сва три нивоа одржавају литургије, и да се човек свуда осећа као да је ни небу ни на земљи), и као у сну ишла сам од иконе до иконе, од светиње до светиње, и целивала их све.

Ако су некоме потребни докази божјег присуства, и они су свеприсутни – довољно је само да се нађете у том здању: удахните, и осетићете Дух божји у себи; погледајте, и очи ће вам бити пуне његовог видљивог свеприсуства; слушајте, и људски гласови потврдиће вам да је ово божји дом, и блаженство ће обухватити сва ваша чула!

У изобиљу слика које су ме окруживале, препознала сам неке сцене из Старог и Новог завета.Није било времена да било кога било шта питам, само сам гледала око себе и заузимала редове иза осталих ходочасника. С времена на време би неко од наших рекао чије су мошти пред нама.

Упамтила сам шта сам целивала: мошти (или бар њихове честице) светог Андреја Првозваног, светог Јована Златоустог, светог Филарета, московског патријарха, светог Михаила, московског кнеза, светог Петра, московског митрополита, и Марије Египћанке.

На горњој галерији биле су у витринама слике на којима сe хронолошки може пратити изградња храма, као и његово рушење и све што до новијих дана говори о њему (на пример, проглашење  Алексеја Другог за патријарха московског и сверуског, и обележавање значајних датума).Ту је и безброј разних експоната - одежди, златних предмета, икона.

Са зидова и са таваница гледале су ме безбројне очи светитеља и људи за које су вера и отаџбина биле светиња. Нити може постојати отачаство без вере, нити вера може постојати уколико не нађе своје уточиште и отачаство у људском срцу, а златне руке не потпомогну да сведочанства о томе буду остављена и будућим нараштајима, у славу Христову.

За само три године интензивне градње Руси су успели да из пепела подигну овај храм.

За осликавање цркве позвани су бројни тимови, јер је у року од седам месеци требало осликати  24 000 квадратник метара: 9 000 квадратних метара фрескама, уз то је требало и 10 000 квадратних метара позлатити познатим судетским златом, а остало пресвући мермером. Вођа ауторског тима који је водио радове, Мухин, сведочи да је свега 350 радника у року од тих седам месеци осликало читав храм, што је невероватан подвиг. Једна енглеска делегација је чак мислила да то нису фреске, већ налепљене тапете.

Изашла сам са са жељом да се што пре вратим и да по сваку цену присуствујем литургији у овом храму. Капетан ми је једном приликом написао да то морам да доживим.

Како, када, с ким – то нисам знала у том тренутку, али сам те вечери била сигурна да ћу ујутру бити ту, па макар била једина из групе.

„ Кад смо већ овде и имамо још мало времена до вечере, могли бисмо да одемо до цркве посвећене светом Илији, која је у близини...Ако хоћете...“ – рекао нам је Добросав.

Што се мене тиче, могао је тада да ме поведе и у реку Москву, која је била на неколико корака од нас и ћутљиво текла, могао је само да продужи мостом ка нашем новом уточишту, Берсењевки, или да ме пошаље на Mесец, са или без Лајке и Гагарина.

Небо ми је, и онако, било надохват руке, у ком год правцу кренула.

                                                                   (Москва: Храм Христа Спаситеља, 11. 7. 2007.) 

Кад смо изашли из метроа, угледали смо величанствени Храм Христа Спаситеља. То је прави горостас међу храмовима, највећи православни храм на свету.

Пошто сам, приликом прве посете, желела само да се нагледам лепоте, не питајући ништа, купила сам један лепи приручник из кога сам касније сазнала много тога о храму. Е. Лебедева је аутор текста који сам за ову прилику превела:

„ Дана 25. децембра 1812. године последњи Наполеонов војник заувек је напустио руску територију. Истог дана руски цар Александар Први, нашавши се у Виљнусу, потписао је Указ о изградњи храма Христа Спаситеља у Москви „ у знак захвалности Богу који је спасао Русију од пропасти“.Пошто се дан националног ослобођења поклопио са светковањем  Божића, из тог разлога је главни олтар храма посвећен овом великом празнику – рођењу Христовом.

Рат 1812. године био је на неки начин опомена Русији због галоманије (претеране љубави према свему што је француско) која је била распрострањена у руском друштву у осамнаестом веку, те је након тога поново васкрсло родољубље  у свим друштвеним слојевима.

Наравно, захваљујући овој чињеници архитекти који су учествовали на конкурсу  за нови храм ускладили су се са коренима националне уметности.Определили су се за архитектонска решења која су уједињавала православну веру са националном историјом. Александар Први изабрао је пројекат архитекте А. Витберга.

Дана 12. октобра 1817. године на петогодишњицу ослобођења од Француза, постављен је камен темељац у Воробјевој Гори (Врапчија Гора), где се својевремено налазио последњи ров Наполеонових војника. Међутим, после смрти Александра Првог, у новембру 1825. године, околности су се промениле и млади Витберг, који је био управник радова, није успео да спречи поткрадања током изградње, те је био оптужен за превелике трошкове и прогнан у Вјатку. Године 1828, због опасности од одрона, напуштена је изградња храма.

Николај Први није заборавио обећање свог брата.Већ у априлу 1829. године расписан је нови конкурс. Победник је био петроградски  архитекта К. Тон (чија су најпознатија дела железничке станице у Москви и Петрограду, чувена шеталишта са сфингама  испред Академије лепих уметности у Петрограду, Велика палата у Кремљу и Оружарница у Москви). Николају Првом много се допала  оданост традицији, те је идејни творац овог пројекта  назван оцем „византијског стила“. Занимљиво је да се овај московски храм налази на једнакој удаљености од Кремља као Исакијевски сабор од Зимског дворца у Петрограду.

Храм Христа Спаситеља наставио је московску традицију  да православне цркве представљају највишу тачку  града. Огромна конструкција, која је постала главна вертикала, уздизала се над Москвом – златне куполе виделе су се јасно и из предграђа која су се налазила на десетине километра од старог дела града.

Још од времена Ивана Грозног на Алексејевом брегу налазио се женски манастир  који је носио име брега.Иако су се монахиње показале као веома храбре током Наполеонове окупације, године 1837. манастир је био премештен у Красноје Село, а здања су разорена.Првог дана разарања догодила се једна трагедија:  радник који је скидао крст са цркве пао је са крова и умро наочиглед гомиле која је присуствовала догађају. То је било схваћено као лош предзнак везан за  незавшену градњу у Врапчијој Гори.Међутим, у току радова ту су пронађене кости мамута, и тај проналазак био је схваћен као добар знак за  дуги живот новог здања.  

Дана 10. септембра 1839. године свети Филарет,московски митрополит, поставио је камен темељац новог храма, посвећеног двадесетпетогодишњици краја рата. Храм је постао и носилац идеје „ Москва је трећи Рим“.Ова идеологија била је утемељена на Москви која би личила на слику апокалиптичог Јерусалима – будућег Краљевства Божијег.Симболични и подразумевајући центар Москве од најстаријих  времена био је Црвени трг са Покровском катедралом, а од деветнаестог века то је постао храм Христа Спаситеља.

Висина храма надмашила је 100 м, због чега је под њену куполу и могло да се смести и звоно „ Иван Велики“. Овде се јасно уочавала мисао блиска руском народу – да је град Москва, као и цела Русија, под заштитом Христа Спаситеља. И заиста, нашу земљу је увек чувао Бог, чак и у најтрагичнијим временима, када су  људи налазили спас једино у  вери.

Изградња храма трајала је четрдесет и четири године. Извори прихода били су и државни, и добровољни прилози становништва. За овај национални споменик у почетку су коришћени само руски материјали, али временом се то променило.Сви спољашњи украси и скулптуре су изграђене од белог мермера, пронађеног у селу Протопопово, крај Коломенскоја,док су улазне степенице направљене од црвеног финског гранита. За унутрашњост храма, осим зеленог руског лабрадорита и пурпурног камена из Шокша, коришћен је и италијански мермер.

Храм су осликавали најбољи сликари: Семирадски, Суриков, Бруни, Верешчагин, Крамској, Брулов, Вазнецов, Дал, који је златом опточио храм.Вајари Логановски, Рамазанов и Клод ( творац Аничковог моста и споменика Николају Првом у Петрограду) створили су високе рељефе са темама из Библије и из руске историје.

Тон је умро пре него што је храм освештан. Али у пролеће 1880. године стари и болесни архитекта, у доби од 87 година, могао је да гледа своје дело лежећи на носилима. Умро је годину дана касније, а сахрањен је на гробљу Волково у Петрограду.

Освећење храма планирано је за 1881. годину, али због експлозије у Катаринином каналу, 1. марта, када је убијен цар Александар Други, ово славље је одложено.

Освештавање храма посвећено крунисању Александра Трећег догодило се  на Ускрс, 26. маја 1883. године, у присуству целе царске породице. Церемонији су присуствовали и ветерани рата из 1812. године.Беше их остало мало, са ордењем светог Ђорђа на прсима, и били су на северној страни цркве. Тада је први пут изведена и увертира „1812“ коју је посебно за тај празник, компоновао П. И. Чајковски.

У московској катедрали, названој Главна катедрала, слављена је и стогодишњица ослободилачког рата и тристогодишњица Куће Романових. Дана 26. априла 1908. године одржана је служба посвећена откривању споменика Н. В. Гогољу. Управо ту, 5. новембра 1917. године, први пут након епохе Петра Великог, изабран је патријарх – свети Тихон. Црква је остала православни центар Русије и у тешким временима, као што је било време када је центар бољшевичке власти постала Москва, када су затворене катедрале у Кремљу.

Рушење храма Христа Спаситеља десило се у току  Револуције. Изградња Палате Савета на месту храма требало је да симболизује борбу између Бога и човека.  Пројекат велике Вавилонске куле  био је супротан од идеје коју је носио храм Христа Спаситеља. Здање је замишљено на неколико нивоа и требало да буде украшено колосалним Лењиновим статуама. Сматрало се да ће та конструкција бити највиша у Москви и главна вертикала социјалистичке престонице – њена висина, како је планирано, требало је да буде око 500 м. Многи детаљи палате личили су на детаље храма, али су имали супротно значење: на врху  палате требало је да стоји статуа Лењина  уместо крста, куполи Велике сале - петокрака, а текст Стаљиновог Устава - написан на зиду хола палате.

У подне 5. децембра 1931. године, храм Христа Спаситеља био је разорен. После прве две експлозије ништа се није догодило, стајао је као и пре, а тек после треће експлозије – пао је.  У том тренутку, како каже легенда, старице, одајући последњу почаст светом месту са друге стране реке Москве, мрмљале су и молиле Бога да казни бољшевике да ту, на Алексејевом брегу, никада не никне ниједно здање осим цркве.

Велики рат прекинуо је изградњу „ Чудесне палате“ и од њених металних конструкција почело је да се прави оружје за одбрану Москве од тенкова 1941. године.На крају је Конгресна палата изграђена у Кремљу, а  тамо где су радови започети године 1958. изграђен је отворени базен „ Москва“, чија је влага знатно оштетила слике оближњег музеја у Волконки.Старо становништво гледало је испарења базена и сећало се обриса храма Христа Спаситеља.

Идеја о обнављању храма објављена је први пут године 1989, када је Свети Синод благословио обнову и обратио се руској влади са захтевом  да се храм изгради на истом месту. Било је потребно скоро пет година да би се изборио за обнову храма.Коначно, после потписа Председника и управе Москве, године 1994. уклоњен је базен и започела је изградња темеља.

Дана 7. јануара 1995. године патријарх сверуски Алексеј Други поставио је камен темељац. Бројни Московљани, гледајући пренос на телевизијским екранима, нису могли да верују да се дешава чудо.Национална религија, као феникс из пепела, рађала се из сопственог пепела.Обновљена је захваљујући хиљадама људи и у потпуном је складу са својом историјском сликом.

Дана 19. августа 2000. године храм је освештан.

Нови главни храм постао је убрзо духовни центар земље.Овде се одржавају васкршње и божићне службе и славе се велики православни празници.

( Дан седми, 11. јули )

Оде воз...!

У магновењу, воз је постао историја, а ми смо хрлили у будућност – ка метроу !

У Википедији пише да  је московски метро подземна железница са највећим бројем превезених путника на свету, да је његова пруга дугачка  275,6 км, да има дванаест линија и сто седамдесет станица. Просечним радним данима метроом се превезе 8-9 милиона путника.Већина линија пролази кроз центар, осим Кољцеваје 5 (Кружне) која има облик прстена дужине двадесет километара који повезује све остале линије.На кружној линији путници могу разазнати правац према гласу спикера – мушки у правцу казаљке на на сату, а женски у обрнутом. На осталим линијама мушки глас најављује станице ка центру, а женски ка станицама изван центра.

„Према урбаној легенди, идеја о кружној линији дошла је приликом представљања идеје о метроу Стаљину. Након што су га пројектанти упитали да ли је задовољан планом, он је на средину мапе ставио шољицу кафе и отишао. На том месту остала је мрља у облику шољице. Они су у том тренутку то схватили као знак од генија и прионули на изградњу кружне линије. Ова прича се наравно може приписати Стаљиновом култу личности, но ипак кружна линија је на свим картама метра обележена смеђом бојом.“(Википедија)

                                                            ( Слика узета из Википедије) 

Даље, у Википедији пише да московски метро има широку пругу, као и регуларне пруге железнице. Просечна раздаљина између станица је 1,8 км. Најкраћа је 585 између станице Александровски Сад и станице Арбатскаја, а најдужа 3, 5 км. Просечна брзина је  42 км на сат.

Битно је било да се сви укрцамо у то превозно средство и да се сви искрцамо истовремено тамо где треба,на станици Лубјанка, а та акција је такође захтевала концентрацију и спретност.

Метро у време шпица долази на сваких деведесетак секунди, изван тог „опсадног стања“  на свака 2-3 минута, а ноћу на сваких 6-10 минута.Не задржава се много у станици. То значи да треба уловити тренутке кад путници изађу и ући брзином светлости јер се врата затварају аутоматски и ко се где затекао - то му је.Ко жив, ко мртав! Пошто нас је у групи било дванаесторо, за сваки случај смо обавештени како да поступимо уколико неко не буде ушао на време, и где да сиђемо ако уђемо у неки од следећих. Срећом, једини који је остао био је Дарко, и он је следећим метроом дошао на станицу која нам је била поменута у случају да нам претходни умакне испред носа.

Били су рани јутарњи сати и хиљаде људи су ишле на посао. Да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, но на добре и вредне раднике!Била је то права кошница и све је у њој врвело од гласова, покрета, слика, живота..!

Занимало ме је да ли је истина да сви Руси у метроу читају и да нико ни са ким не разговара. Није! Рецимо да за те јутарње сате то и није толико необично, али још неколико пута смо се возили метроом, у различита доба дана, и морам признати да моје очи нису виделе тај жељени прозор.

Кад смо, дан пред повратак, ишли на ВНДХ, пошто је то било у поподневним сатима, било је људи који су читали. Међутим,углавном су читали новине, и то жуту штампу. Видела сам преко рамена слике и садржину налик на садржину неких модних или трач часописа који свуда изгледају исто, само што су другачије слике и језици на којима су штампани. Видела сам и понеког студента који је читао стручну литературу и очигледно се спремао за испит, Истина, видела сам и понеку књигу, али превасходно памтим новине у рукама путујућих Руса.

                                            (Једна од реклама у московском метроу)

Неко ми је написао да су све станице метроа у Москви различите, и да чак постоје неке на којима постоје туш кабине. Наши водичи су ме бело погледали кад сам упитала да ли је то истина и љубазно ми одговорили да за то нису чули.

Не, нисам ја ни намеравала да се туширам у некој од станица метроа, само сам била радознала!

Једно је сигурно: московски метро је монументалан. Стаљин није жалио мермер, а већина станица има одлике стаљинистичке уметности и украсе карактеристичне за соцреализам. Кич на неким местима односи превагу над уметношћу, али то је очигледно због наглашене потребе стаљиниста да створе илузију раја на земљи, а илузија никад не може бити лепа колико истина, нити кич може заменити праву уметност.

Ја, која сам се до тада возила једино франкфуртским метроом, у-баном, у коме је све предвиђено и предвидљиво, јасно утврђено и без одступања, признајем да бих се овде тешко сналазила. Придружила бих се скитницама.

Не дај боже да нисам успела да уђем у метро у оним минутима предвиђеним за улазак! Засигурно бих годинама лутала од станице до станице и можда бих на некој од њих и успела да пронађем неку туш кабину (макар у халуцинацијама). А можда бих остала у неком од подземних пролаза познатих само КГБ-у или пак Свевишњем?

Може бити да је онај Немац, Лајбниц, био у праву кад је тврдио да је овај свет најбољи од свих светова и да је у њему све уређено на најбољи могући начин. Узалуд је Волтер доказивао супротно.

У противном, Боже, зар бих ја икад видела све оно што сам видела и доживела све оно што доживех?  Зар би у мом врту сећања, који је пун најразличитијег цвећа, било оволико шаренила, свежине и лепоте?   

Вратила сам се на своје место и попричала са Дарком о новонасталој ситуацији.Пријала ми је његова смиреност и помишљала сам како су срећни они који ће долазити њему на исповест или по савет. Размишљала сам о томе шта је једног младог човека нагнало да се заувек одрекне световног живота (а живео је у Русији претходно, ту завршио школу) по повратку у родну земљу, крајем деведесетих, и да се тако предано и свим срцем посвети Богу. Посматрала сам понекад у црквама његово лице озарено након целивања светиња и видела да је то младић који је себе у потпуности пронашао у сједињењу са Богом, који је чиста срца и бистра ума и који, ма шта говорио, говори са дечачком искреношћу и са зрелошћу искусног човека истовремено.

Смејао ми се кад је видео да немам мира.

 „Спавај, бона, одмори се мало“, рекао ми је, уз благи осмех, држећи у рукама зборник акатиста, и ја сам се распилавила откривши у тој једној речи од четири слова дух андрићевске Босне, можда део генетског записа из његове биографије, не превише очигледан до тада.

Како да неко попут мене спава усред овакве беле ноћи, болан? Лако је људима који су ко зна колико пута овако путовали и који су се прострли по овим уским креветима као ова предивна бела ноћ по руским степама, пољима, брезама, припијена уз њих као цар Сулејман уз дувар кадно га је Марко оно притерао до дувара.Лако је њима, како је Куби, искрсну ми стих Сарајлићев. Мени беше - којекако и којекуде...

Сунце је местимично провиривало кроз танке завесе, онако као кад се одрасли скривају иза столице или ормара док се играју са малом децом; ускакало је у моје зенице са понеком наранџастом или црвенкастом траком светлости на мах одбеглом од хоризонта коме се врло брзо враћало онако како се и сваки талас који додирне обалу неминовно враћа мору. Ускакале су у оно мало зеленила мојих очију и витке брезе, беле и зелене, високи борови, то несагледиво Матушкино богатство, које је повремено уступало место рекама које су такође нестајале из видокруга тек што би се појавиле.Местимично сам миловала погледом кућице које су утонуле у зеленило шума или поља и које су ове призоре чиниле још поетичнијим, али и нагониле посматрача на неминовно размишљање о мукотрпном животу људи из ових крајева.

Смењивали су се предели који су личили једни на друге, али ми нису дали да сведем очи. Како сам могла да спавам, Бог с тобом, кад су се преда мном пејзажи отварали као књига коју је листала нека невидљива рука, и свуда сам могла да прочитам једно исто: причу о нераскидивој и снажној вези између природе и човека, о лепоти, снази и разноврсности живота чији сам радознали комадић, залутао у ова непрегледна руска пространства која му не дају ни очи да склопи јер мисли да је то само губитак времена?

Ако легнем на своје место, мораћу да чкиљим кроз оно дебело парче прозорског окна које ми се лепи за нос уколико се окренем ка прозору и које ме распамећује.

Негде пред поноћ скоро сви су спавали или бар лежали.Једино је Дарко још читао, а љубазна жена чије је то било место није га прекидала у молитвама и стрпљиво је чекала да оде у свој кревет, говорећи да се ни њој не спава.Ко зна шта је молитва, ако не Руси?

Попела сам се на кревет и легла, јер се седети није могло на тој висини. После неких сат времена, видевши да девојчица која је требало да спава испод мене још ћаска са другом, али у његовом кревету, спустила сам се и села на њен кревет.Нисам могла ни да лежим. Кад су радознало погледали у мене, понудила сам им бомбоне, које су узели и одмах након тога је започет разговор. Били су преслатки и препаметни. То им је био четврти дан у возу.Путовали су у посету рођацима. Рекла сам да не могу да спавам и да су то моје прве беле ноћи у животу.Питали су ме колика је Србија, да ли је лепа, кад имамо распуст, да ли сам први пут у Русији, шта сам видела, хоћу ли доћи још који пут, с ким сам ту...

Шапутали смо и бринула сам да ли ћемо пробудити њихову мајку и да ли ће их изгрдити ако се то догоди.Били су тако неодољиви и лепи, две дивне мудрице, а ја сам из малог мозга извлачила речи и реченице које сам некад научила и, видевши да се разумемо, била сам тако срећна, онако руски, тихо а силно...

Одспавала сам два - три сата. Попела сам се на спрат кад се мајка пробудила, као што сам претпоставила, и прекорила децу, мислећи да ми досађују. Опростила сам се са њима, рекла да ћу их ујутру у четири напустити и пожелела им срећан пут.

У 4.10 напустили смо транссибирску железницу. Моји малени новостечени пријатељи су спавали.

Москва се будила, а ја сам ишла у сусрет још једном сну који се претварао и стварност.

Требало је да, после обиласка светиња везаних за Александра Свирског и после ручка у омањем ресторану, наставимо пут.Већина путника била је на зборном месту у договорено време. Онда се испоставило да је неко пожелео да остане још мало, не пријавивши то осталима чија је нервоза, док су чекали, из тренутка у тренутак расла.

Потом се потегло питање боравка у Москви и обиласка Ростова и Јарослава. Одједном, већина није желела да види ова два града, тј. оно што је речено да треба видети у њима, те је превладала жеља да променимо маршруту и заобиђемо их јер ипак, када је неко први пут у Русији, он жели да проведе бар неколико дана у престоници, а мањи градови су препуштени себи и онима који имају више времена за боравак у тој прекрасној земљи.

Бити у Москви четири дана, хеј!Није то било која престоница, и није мали број знаменитости које треба видети! И четири дана је мало за Москву, али је много боље од два! Тако је размишљала већина која је први пут крочила у Русију.

Добросав нам је рекао да не слутимо шта пропуштамо, а Јура је био љут и узнемирен. Разумела сам зашто: он је тај пут испланирао много пре него што смо стигли, уговорио са тамошњим људима све посете а сада је требало да све то измени.

Искрсла су и нова питања везана за смештај, јер би ово била трећа ноћ у „зеленку“, а путницима није речено раније да је план такав. Онај ко је требало да им каже занемарио је ту чињеницу (свесно или несвесно), а пошто нису сви путници били спремни за тако неконфорно путовање – праштала су пребацивања и замерке на све стране.

Ја, истина, нисам ни размишљала о томе пре пута. Речено ми је да ћемо спавати само у манастирима, и томе сам се бескрајно радовала замишљајући ноћи у природи, можда и зато што сам до сада само једном преспавала у  манастиру, и то у Острогу, пре седам година, а ниједног тренутка нисам поставила питање да ли ће бити ноћи које ћемо провести у превозу. Заправо, није ми ни било битно јер сам психички била спремна за сваку варијанту, само да будем у Русији и да ми очи и срце буду пуни ње.

Ту се могло видети ко је у стању да сачува унутрашњи мир и у кризним ситуацијама, а ко пуца по свим шавовима онда кад његовим животом, уместо извесности,завлада неизвесност или дође до изненадних заокрета.Такође се могло видети ко у свему уме да види оно што је најбоље, а ко жели да буду испуњена његова очекивања по сваку цену.

...А неко је једном рекао да на овом свету постоје само две врсте људи: људи пчеле и људи муве. Људи пчеле са сваког цвета узимају оно од чега могу створити мед, свако своје искуство претварају у нешто корисно и схватају његову вредност, а људи муве упрљају све што додирну...

Није овде било људи мува, али су неке пчелице, изгледа заборавиле ко су...или су биле уморне од дугог пута?...

Наше вође су обавиле кратак разговор у четири ока, а по повратку нам је речено:

-          Хоћете Москву четири дана уместо два? Нема проблема, добићете је! Возимо вас до Твера, где ћете сести у воз који ће вас одвести у Москву.Након тога опростићете се од Јуре, који одлази да врати комби, иако смо га платили и резервисали на десет дана. За прве две ноћи не знамо да ли можемо да вам обезбедимо смештај, јер је отац Кирил рекао да ће нас примити у петак и суботу.Дакле, то је на вашу иницијативу и ризик.

Отац Бенедикт нам је рекао да он у Москви има пријатеља који би нас, уколико ступи у контакт с њим, вероватно примио на преноћиште. Дарко је некад живео у Москви и имао кључ од стана у коме је живео. Матушка је такође имала број једне пријатељице из Москве.

Нада у срећан исход након овог преокрета свакако је постојала.

Не памтим колико смо путовали до Твера, али знам да сам донде осећала кнедлу у грлу...и нисам онако радознало посматрала околину...Спавало ми се, и добар део тог пута сам провела склопљених очију размишљајући како бих ја и онако Москву најрадије препешачила уздуж и попреко (знам колика је, али сам желела да у њој што мање користим превозна средства, да би ми успомене биле што упечатљивије), али је опет другачије кад знам да је иза неког угла наш зеленко....А текли су последњи сати у њему...

Мала железничка станица у Тверу вероватно је онаква каква се описивала у соц реализму: на доњем нивоу су шалтери, а на горњем чекаоница и перони.Осим нас, ту је само још неколико људи.

Опростили смо се од Јуре. Иако нам је чак и певао неке козачке песме тако да сам се сва најежила, гласом дубоким и снажним као што то само један Козак може, и насмејао се неколико пута, видело се да је разочаран оним што се изненада догодило...И било ми је жао, много, јер знам како је то кад целог себе уложиш у нешто а онда, у трену, схватиш да они који би требало да буду захвални или бар разумеју твоју жртву – покажу неко друго лице и изаберу другачији пут од онога који си сматрао најбољим за њих.

Какав је то маладец био, наш Јура!Где год смо били, говорио нам је шта је ту највредније, да не пропустимо нешто, да нам не ускрати лепоту!Ја сам му захвална за све што је учинио за нас до Твера и, мада смо и у Москви срели неке предивне људе који су нам на сличан начин показали московске светиње, никада нећу заборавити његов допринос нашем познавању Русије.

Са прозора станице видела сам још један споменик Лењину. Приметила сам да сви градови имају неки споменик Лењину.

Лењин, Стаљин и слични њима рушили су без милости оно што су тековине претходних векова а што је било везано за хришћанство, а они који су остали после њих – нису са својих главних тргова уклонили њихова спомен - обележја. То је заиста занимљив доказ колико су Руси у стању да праштају и да поштују своју историју, каква год она била, да се уздигну изнад ситуација које ништа осим нискости и дивљаштва у себи нису имале и да се не одричу своје прошлости, каква год била, јер то би значило да се одричу себе. Ваистину чудесно!

Имали смо на располагању неколико сати до поласка воза.Једна група присутних одлучила је да то време проведе у шетњи, да разгледа Твер.

То је мали град. Чехов је, пишући о једноличности живота својих јунака и о чамотињи која их обузима, могао сместити неке од њих у ово место које личи на многе друге запуштене градиће у било којој земљи.Истина, убрзо смо стигли до оближњег шумарка и до реке ( река се зове Тверца) којом су пловили многи, чак и веома луксузни бродови, али ни то ми није указивало на неку светлију перспективу.

Наишли смо чак и на једну запуштену дрвену црквицу. Трава око ње местимично је досезала до наших колена, па и до појасева, али ми нисмо одолели њеном зову, те смо ушли у црквицу. Изгледала је, заправо, као да је тек направљена, али је запуштеност плаца показивала да она још није постала место у коме се врши служба и да је, из ко зна ког разлога,неко заборавио на њу.

По повратку на станицу наишли смо и на Титову улицу, и на Лењинову.

Јура нам је, пре одласка, објаснио да воз, од тренутка кад стане, остаје укупно два минута у станици, и да морамо бити екстремно брзи.“Нека најпре уђу жене, а онда мушарци који ће убацити кофере јер то је једини начин да све буде завршено на време“, рекао је. Следећи воз пролази тек сутра. Према томе, морамо бити савршено усклађени и организовани!

У назначено време сви смо били са својим коферима на перону. Када се на супротној страни станице, преко неколико шина, зауставио један воз у оно време у које је требало да стигне наш, погледали смо ознаке на картама уверени да наш воз мора стати ту где смо ми, на тој страни, јер је перон означен на карти, био управо ту.Мушкарци су утврђивали распоред: ко ће кад ући и правили вицеве на тај рачун.

У једном тренутку неко је викнуо: "Људи, ово је наш воз!" То је било исто као да је рекао: "Ово је спејс шатл" или: "Ово је летећи тањир!"...На лицима – паника!Није се могло сићи доле, на шине - изгинули бисмо.

Морали смо, најпре, да стигнемо до челичног моста који је био на отприлике двеста метара од перона. Затим смо се морали попети челичним степеницама, па прећи бар педесетак метара по том челику, сићи низ друге степенице, па ући у воз, коме се крај није могао видети.Који је наш купе, да ли је на почетку или на крају вагона - то је било небитно. Било је битно само - ући у воз и убацити ствари!

Господе!Да је то неко могао да сними – тај трк, ту панику, та зајапурена и унезверена лица, руке пуне пртљага и ноге које се претварају у пропелере – постао би славан!

О, да, авантура је почела, а на њеном почетку требало је показати спретност, брзину, самоконтролу и издржљивост.Тражили сте – гледајте!

Оно што смо видели у возу заслужује посебну причу јер то је најнеобичнији воз којим смо икада путовали...

Стрпљења, стрпљења, да мало дођем до даха пре него што наставим причу јер и само сећање на урнебесни улазак у воз транссибирске железнице зауставља ми дах и речи!

Са блаженим осмехом сећам се те драматичне ситуације.Да је сада крај мене неко од ондашњих сапутника, поглед и осмех би говорили све. Били бисмо тако срећни приликом заједничког присећања на тренутке у којима смо губили дах да бисмо у тај воз ускочили..!

Хеј, животе, буран ли си!

( Дан шести ) 

Добросав нам је, са посебним поштовањем, наговестио са каквим ћемо се чудом срести, јер је нетрулежно тело Александра Свирског и данас загонетка за научнике, будући да  је температура тог тела иста као температура живог човека.Нисам могла ни да замислим како је то могуће!

Знам само да сам чула нечији глас који нас је обавештавао да смо стигли до Александра Свирског.Памтим ону краткотрајну језу која је струјала мојим телом док сам се, из топлог гнездашца у задњем делу буса, сусретала са хладним и магловитим свирским јутром.

Прво што смо учинили – умили смо се на једном источнику при звонику који ме је, онако витак и бео, подсетио на Криви торањ (на мом снимку тај звоник и стоји мало накриво, не знам да ли је то резултат нехотичног покрета моје руке у тренутку кад сам сликала, или је ово реални одраз...Биће да сам ипак задрхтала, услед хладноће или лепоте), те сам, онако за себе, и ово поље прогласила Пољем чуда, сходно ономе које сам пре две и по године видела. Само, овдашње чудо било је од друге "феле"...

Александар Свирски рођен је као Амос у новгородској губернији. Веома рано је схватио да жели свој живот да посвети Богу и, одушевљен причама валаамских монаха, које је имао прилике да упозна, у својој двадесет шестој години отишао је на Валаамска острва и замонашио се, добивши име Александар.

Јелена ми је то касније објаснила: "Добијање имена на пострижењу, када се ступа у анђеоски чин монаштва, нешто толико дивно за новокрштеног брата, и он га са трепетом ишчекује, будући да га пре није знао. О имену не одлучује он, већ се оно, име, посебно доноси, а према неком светитељу, кога би требало да подражава или већ показује својим искушеништвом да му је сличан животом."

Но, пре него што је стигао тамо, дошавши у Свирску област, изнад Рошћинског језера, чуо је тајанствени глас који му је рекао да ће ту основати манастир и монашку обитељ.Године 1485, поново је зачуо тај глас који му је поручио да напусти острво Свјатоје, на коме је провео десет година у монашком постригу, и да крене на југоисток. Тада је дошао до ових лепих борових шума : „ Место је било шумовито, језеро бистро и лепо одасвуда, и никада нико тамо није живео.“

Памтим М-ин израз лица, када се приближила откривеним стопалима светог и, на тренутак, очигледно савладана оним што осећа, преплављена верским заносом, устукнула, због чега је свештеник нашао за сходно да је охрабри, да јој каже да се не плаши, да слободно целива мошти, што је она затим и обавила. Очи су јој биле као звезде од усхићења.

 Лево од олтара налазила се једна просторија у којој се налазио фототипски снимак чувене Туринске плаштанице,велике православне светиње, која се данас налази у италијанскомг граду Торину, у Катедралном сабору светог Јована Крститеља, који је и заштитник тог града.Снимак Плаштанице у цркви био је, очигледно, у природној величини, и налазио се на зиду.Ту су биле још неке реликвије у витринама, али сам ја већ била прилично дирнута оним што сам претходно видела.

Након причешћа и целивања моштију кренули смо ка другој цркви, удаљеној двестотинак метара од ове. Млади монах који нас је повео ка тој црквици рекао нам је да су се у њој, на волшебан начин, након што су је стаљинисти запалили и покушали да униште њене фреске, оне саме од себе обнављале.

Од свих црквица које сам до тада видела, ова ме је, ваљда зато што није била нова, највише подсећала на наше цркве. Имала сам утисак да сам у Србији и да ме окружују познате фреске.Истина, не сећам се да сам у некој нашој цркви видела приказ Страшног суда, који се налазио лево од врата, али је све друго, па и лик Господа Исуса Христа на таваници, било тако блиско, топло и лепо.

Ходочашће се, бар на један дан, претворило у - авантуру!И то се може, кад се људи (не) сложе!

Imperator sveruski Aleksandar II

Car Aleksandar II Nikolajevič Romanov vladao je Rusijom od 1855. do 1881. godine.

Na presto se popeo usred te¨kog poraza koji su u Krimskom ratu Rusiji nanele udru¸ene snage Velike Britanije, Francuske, Turske i Pijemonta. Pariskim mirom iz 1856. godine poni¨teno je gotovo sve ¨to je Rusija, u stalnim poku¨ajima da se domogne Carigrada, postigla jo¨ od vremena Katarine Velike. Istočna carevina ne samo da je izgubila pravo na za¨titu hri¨ćana u Turskoj i pravo na protektorat nad Vla¨kom, Moldavijom i Srbijom - sada je te privilegije morala da podeli sa Austrijom, Pruskom i krimskim pobednicima.

Do kraja vladavine, car Aleksandar II prvo je osvojio ogromne teritorije u Srednjoj Aziji i utvrdio granice dr¸ave na Dalekom Istoku, da bi, tokom sedamdesetih godina, uspeo ne samo da vrati rusku flotu na Crno more, već i da gotovo osvoji Carigrad. Britanski brodovi ponovo su, međutim, sprečili vraćanje krsta na kupolu Svete Sofije.

Rusija se, na Berlinskom kongresu, 1878, zadovoljila stvaranjem marionetske Kne¸evine Bugarske, iz koje su, ipak, njene trupe mogle brzo stići do carigradskih zidina. U ovoj partiji ¨aha, koju je sa Britanijom igrala na području od Sahalina do Bosne i Hercegovine, Srbija je sada za Rusiju predstavljala samo jednu od manje va¸nih figura. Put ka Carigradu nije vodio preko Srbije, već preko Bugarske. Otuda i promene u zvaničnoj ruskoj politici prema Srbima.

Iako je, početkom ¨ezdesetih, Rusiju oslobodio kmetstva, Aleksandar II je bio na stalnoj meti onih koji su u ovoj carevini tra¸ili jo¨ vi¨e sloboda. Posle mnogo poku¨aja, ubijen je 1881. godine od strane atentatora iz redova narodnjaka.

Aleksandar Nevski

Sin velikog kneza Jaroslava Vsevolodoviča, rođen 30. maja 1220. Mladost proveo u Novgorodu; vlast nad Novgorodskom kne¸evinom zadobio 1228. Kada je 1237. Papa Grigorije IX organizovao krsta¨ki pohod da bi pokorio ruske zemlje, knez Aleksandar ustao je u za¨titu pravoslavne vere i u bici kod u¨ća reke I¸ore, na obalama Neve, izvojevao 15. jula 1240. veličanstvenu pobedu, po kojoj je i dobio nadimak "Nevski". Uspe¨no se suprotstavio i litavsko-nemačkoj najezdi: u situaciji kada su gradovi Jurjev i Pskov već bili zauzeti, a mačenosci prodrli do Novgorodske oblasti, Aleksandar Nevski pohitao je sa vojskom ka Finskom zalivu, zauzeo Koporje, razbio Nemce, oslobodio Pskov i izvojevao slavnu pobedu 5. aprila 1242. na Čudskom jezeru. Nakon ovoga, definitivno razbiv¨i litavsku najezdu, sa slavom se vratio u Novgorod, ali, saznav¨i za smrt svoga oca (1246), pohitao je u Vladimir, kako bi preduzeo mere za za¨titu dr¸avnog poretka. Han Batij izvestio ga je da, ukoliko ¸eli da sačuva vlast, mora da dođe u mongolski tabor i pokloni mu se. Bojeći se novih nesreća po svoj narod, Aleksandar pristaje da dođe u hanov tabor, ali istupa kao ispovednik hri¨ćanske vere, odričući se od poklonjenja tvari. Knez odlazi i u Tatarsku zemlju, gde od velikog hana dobija vlast nad čitavom ju¸nom Rusijom i Kijevom (1249). U to toba Aleksandar privlači pa¸nju pape Inokentija IV, koji mu ¨alje dvojicu kardinala, Galta i Gemonta, sa namerom da izvr¨e uticaj na njega kako bi primio latinsku veru, ali njihovi predlozi bivaju odbačeni. Od 1252. nosi titulu velikog kneza. Upokojio se 14. novembra 1263, primiv¨i pre smrti mona¨ki postrig pod imenom Aleksije. Telo mu je pogrebeno 23. novembra u manastiru Rođenja Presvete Bogorodice u Vladimiru.

Njegove netrule¸ne mo¨ti, otkrivene 1380, svečano su prenete u Petrograd 1724. godine po naredbi Petra Velikog, i nalaze se u lavri Svetog Aleksandra Nevskog. Ruska crkva kanonizovala ga je u prvom redu zbog hri¨ćanskih vrlina i čudesa, od kojih ćemo spomenuti sledeće: u doba kneza Dimitrija Donskog u crkvi gde je počivalo Aleksandrovo telo jedne noći same od sebe su se upalile sveće, a dva starca iza¨la su iz oltara i pri¨la njegovom grobu, govoreći: "Aleksandre, ustani i spasi praunuka svoga Dimitrija, koga silno napadaju tuđinci". Aleksandar ustade iz groba i pođe sa njima. Ovo čudo video je crkvenjak i o njemu izvestio crkvene vlasti; sve¨tenici su netrule¸ne mo¨ti kne¸eve postavili u kivot, i tom prilikom su bolesnici, pritičući im sa verom, zadobili isceljenje, a blagočestivi arhimandrit Jefrosin video je kako se sveća kraj groba Aleksandrovog sama zapalila od nebeskog plamena. Spomen mu se slavi 23. novembra i 30. avgusta.

Aleksandar Svirski

Rodio se prepodobni Aleksandar 15. juna 1448.g. u selu Mandera na recu Ojati u Novgorodskoj guberniji, kod Ostrogovsko-Vavedenjskog manastira. Na kr¨tenju je dobio ime Amos. Njegovi roditelji Stefan i Vassa bili su siroma¨ni i blagočestivi hri¨ćani i u tom duhu su vaspitavali svoju decu. Kada je Amos dorastao za ¸enidbu, roditelji re¨e da mu nađu nevestu. No, Amos je već namerio da ostavi svet radi spasenja svoje du¨e. Rano je on saznao za Valaamski manastir i često je pričao o njemu i konačno, po Bo¸ijem promislu, dogodi se da sretne valaamske inoke. Dugo ih je ispitivao o manastiru, o tipiku i o mona¨kom ¸ivotu. I tako, odu¨evljen njihovom besedom, za¸ele da ode na "severni Aton". Pre¨av¨i reku Svir, iznad Ro¨ćinskog jezera, prepodobni je čuo tajanstveno glas koji mu je saop¨tio da će na tom mestu osnovati mona¨ku obitelj. Kada je do¨ao na Valaam, iguman ga je primio u obitelj. Na postrigu je dobio ime Aleksandar. To je bilo 1474. godine kada je prepodobni imao 26 godina. Revnost novog inoka počela se projavljivati u trudu, poslu¨anju, postu i molitvi. Na Valaam je stigao i njegov otac, raspitujući se za njega. Prepodobnom nije samo uspelo da ubla¸i ljutitog oca već ga je ubedio da prime mona¨ki čin i on i majka! I roditelji su poslu¨ali sina. Stefan je na postrigu dobio ime Sergije a majka Vassa. NJihovi grobovi i danas postoje u Vavedenjsko-Ojatskom manastiru. Aleksandar je nastavio podvig na Valaamu, upravljajući svoj ¸ivot prema ¸ivotu najstro¸ijih Valaamskih monaha. U početku se on podvizavao u op¨te¸iću a potom je uzeo blagoslov za podvig bezmolovja na ostrvu Svjatom, gde je proveo narednih 10 godina. Na Svjatom ostrvu i danas postoji uska i tesna pećina u koju mo¸e jedva da stane jedan čovek. Sveti Aleksandar je tu sam sebi iskopao grob.

Jednom na molitvi sveti Aleksandar čuo je bo¸anstveni glas: "Aleksandre, izađi odatle i idi na mesto koje ti je pokazano. Tamo će¨ se spasiti". Duh Sveti ukazao mu je na jugo-istok, iznad reke Svir. To je bilo 1485.godine. Tamo je on na¨ao "vrlo lepu borovu ¨umu. Mesto je bilo ¨umovito, jezero bistro i lepo odasvuda i nikada niko tamo nije ¸iveo." Svoju keliju prepodobni je sagradio na brdu iznad Ro¨ćinskog jezera. Na pola vrste odatle nalazi se jezero Svjatoje a dalje od njega počinje planina Stremeninoj. Tu je on proveo u potpunom miru i u podvigu, ne hraneći se hlebom a duhom sna¸eći, nekoliko narednih godina. No, Bog je otkrio svoj svetionik bojarinu Andreju Zasvali¨inu, a potom i mnogim drugim ljudima. Obitelj je počela da raste, a slava o daru prozoljivosti i iscelivanju neduga telesnih i o duhovnim darovima njenog nastojatelja obletela je sve okolne zemlje. Narod pravoslavni je jo¨ za ¸ivota prepoznao u Aleksandru Svirskom svetitelja Bo¸jeg. Na 23 godine od preselenja u pustinju prepodobni je imao ovakvo viđenje: veliki narod se pojavio u njegovom hramu i on je video tri mu¸a gde mu prilaze. Bili su odeveni u svetle ode¸de i u slavu nebesnu i "jače od Sunca" sijali. Iz njihovih usta čuo je: "Vozljubljeni, sada gleda¨ u Onoga koji u Tri Lica govori sa tobom, sazidaj crkvu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, jedinosu¨tne Trojice... A sada ti mir Moj ostavljam i mir Moj dajem ti." Na mestu javljanja Trojičnog Boga sagrađena je kapela koja dan danas podseća na izobilje milosti Bo¸je koju on izliva na svoje svete.

U ¸itiju prepodobnog Aleksandra pora¸ava to ¨to je i pri velikom broju bo¸anstvenih poseta, koje je imao, ostajao uvek smireni monah koji je svakome slu¸io: i bratiji i posetiocima i prostim seljanima. Nekoliko godina pre končine, Bog mu je u srce postavio blagu misao o podizanju kamene crkve u čast Pokrova Presvete Bogorodice sa trpezarojom. I tako, kada je temelj već bio zavr¨en, jednom noću, po zavr¨etku uobičajenog molitvenog pravila, prepodobni vide nestvorenu svetlost koja je ozarila ceo manastir, a na temeljima Pokrovske crkva, na mestu oltara u carskoj slavi, sedela je na prestolu Prečista Bogorodica sa Predvečnim Mladencem, okru¸ena sve samim bestelesnim silama nebesnim. Prepodobni je pao licem na zemlju pred NJenim Veličanstvom i Slavom jer nije mogao da izdr¸i sijanje nestvorene svetlosti. Tada mu je Prečista Vladičica pomogla da ustane i ute¨ila ga obećanjem da će biti stalno, neodstupno u Obitelji i pomagati joj u svim ¸ivotnim nevoljama, kako za ¸ivota prepodobnog tako i po končini njegovoj. Na godinu dana do svoje končine, Prepodobni je prizvao sebi svu bratiju i rekao im da će uskoro nastupiti vreme za njegov odlazak iz ovog te¨kog i mnogim nevoljama pro¸etog ¸ivota u drugi, večni ¸ivot, ¸ivot bez bolesti i patnji, ¸ivot gde caruje radost. Odabrao je četvoricu sve¨teno-monaha: Isaiju, Nikodima, Leontija i Irodiona da se od njih izabere novi iguman. Do samog kraja nije prestajao da poučava bogougodnom ¸ivotu svoja duhovna čeda.

Prepodobni Aleksandar se prestavio 30. avgusta 1533.g. u 85 godini ¸ivota i, saglasno njegovom zave¨tanju, pogreben je obli¸njoj pustinji, blizu crkve Preobra¸enja Gospodnjeg, sa desne strane oltara. Kanonizovan je 1547. godine. I dan danas oni koji imaju razne neduge dolaze njegovim mo¨tima i sa verom pripadajući dobijaju iscelenja: slepi progledaju, hromi prohodaju, đavoimani se izbavljuju, bezdetni decu dobiju, stradajući ozdravljuju. Divan je u Svetima Svojima Sveblagi Bog na¨, proslaviv¨i ugodnika Svojega za vreme ¸ivota njegovog, tvoreći njegovom rukom čudesa, blagovoleo je da i po smrti njegovoj netljeno, česno i sveto telo njegovo, kao veliko svetilo polo¸i u Crkvu Svoju, da bi ono osvetljavalo tamu svojim preslavnim čudima.

(Gradja za ovaj post uzeta je sa raznih sajtova. O Aleksandru II sam vec govorila, tj. o Spasu na krvi, kao i o Aleksandru Nevskom i crkvama njemu posvecenim. O Aleksandru Svirskom, tj. poseti manastiru u kome se nalaze njegove mosti, govoricu u sledecem postu o Rusiji. No, smatrala sam da je dobro da svojim citaocima ponudim i cinjenice o  zivotima ove trojice velicanstvenih, a ne samo svoje utiske.)

Нева – то није река, већ непојмљива нека сила,

тајна што сваког човека обујми и чврсто стисне

те му одузме дах, а потом разгали сасвим срце,

те не зна да ли да плаче ил` да од радости свисне.

О, све се у њој стекло: питомост села руских,

пространих степа ширина и жагор улица царских,

па кад запловиш-не пловиш, већ лебдиш и руке шириш

да обгрлиш бескрај тихи тих ноћи девичанских.

И плавет чудесне реке и белина јулске ноћи -

све се одједном стапа у тајну чији си део,

пред којом клечи земља док небо јој се клања,

јер то је свемоћна лепота  коју би човек хтео

на длан да стави нежно и гледа је дуго, дуго,

а онда да склопи руке у молитву тиху и смерну,

да свуд је са собом носи и другима дарује радо

не би ли срећом им тугу блажио неизмерну.

О, човек сам нишчи, ал срећан сред овог раја хујног!

Радост ми опрости, Божe, и помилуј, Пречиста Дево!

Дланови су ми празни, ал срце ми је пуно

док клањам ти се смерно, Лепото, Животе, Нево...!

(В.М.28. септембар 2007)

Јутро које је започело... [...]

„...За... [...]