TRG CUDA

“-Ја у твојим књигама ништа не разумем. 

-Зашто би морао да разумеш? Моје књиге су као шведски сто. Узмеш из књиге шта хоћеш и колико хоћеш с којег год краја стола да почнеш. Понудио сам ти слободу избора, а ти си се збунио од обиља и од слободе као Буриданов магарац што је скапао између два пласта сена не могући да се одлучи који ће најпре појести.

-Не мислим ја само о теби. Говорим о твојој професији писца. Данас си ти непотребан. Диносаурус. Највише што можеш у књижевности у овом тренутку да постигнеш то је да ти роман личи на препричавање неке од серија ‘reality show’. Оно што су у 18. и 19. веку били љубавни романи, данас су ТВ порно канали од којих се сазнаје шта се налази испод кад мушкарац од одеће има само жену. Зашто да се мучиш са књигом, када можеш све да видиш уживо? Уз то, данас су у моди недаровити. Док пишу, писци не користе више свој таленат за писање, па се не може установити имају ли га или не. То је несумњива добит за писце,а штета по читаоца и читалац вас зато напушта. И тебе и твоју списатељску братију. “

Милорад Павић, "Друго тело"

Да си пустио да те убију,

Ти би данас био жив,

И не бих ово писмо писао кријући,

Него дошао право код Тебе,

У Алеју великана,

Твојом улицом,

Поред Tвог позоришта,

Са Tвог трга,

Крај Тебе бронзаног прошао,

И тако живом

Свећу Ти запалио,

И испричао све

Што сад треба да прећутим

Овде је свануло,

Али се још није разданило,

По мраку тражим оно што си изгубио,

И све бих нашао,

Да ниси преживео

Кад си себе први пут убио

Пишем Ти полако, крај ватре и глувог сата,

Као брату који се неће вратити из рата

Да си умео мало да закасниш,

За пола трептаја да је задрхтала рука,

Могло је од свега да не буде ништа,

Смрт је стигла на време а ти дошао први,

Зашто с тобом да игра валцер бола и крви

Дишеш ли дубоко,

Сврате ли звезде некад у твоје око,

Ниси ли можда птице у молитвама изгубио,

Или Те онај из гроба поново осмехом убио

Пишем Ти полако, крај ватре и глувог сата,

Као брату који се неће вратити из рата

О мени не брини,

Кажу да сам добро,

Помало пишем,

Диваним с тугом и Богом,

Жмурећи кројим облаке нове,

И стражарим,

Кад год се сакријеш

У моје снове

Ти си пуцао,

Као сламка лелуја сад твоја глава,

Кажи ми само: ко је убио:

Официр с ружом или Свети Сава?

Немаш се више чега плашити,

Страх је од Тебе први побегао,

Ако ниси пуно мртав,

За срећним мало потрчи људима,

И нека суде – Свевишњи, време и судије,

Уме и месец да буде сив,

Да си пустио да Те убију

Ти би данас био жив

Пишем Ти полако, крај ватре и глувог сата,

Као брату који се неће вратити из рата

Горан ЛАЗОВИЋ

Sajt: http://svetodstakla.wordpress.com/2012/02/18/lausevic/

Video: http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=xAOhOxTxMEg

Срећно одрастање и сложна породица – то је сан сваког детета. У својој безбрижности и маштарењу, дете не може приметити да је та срећа можда само маска истине.

Пошла је у школу. Постоје деца која се тој новoј промени радују – упознаће нове другаре, неучити нешто ново, имати разлог да се сваког дана дотерују и улепшавају, а постоје и они који то сматрају досадном обавезом и бесмисленим разлогом да се сваког јутра прекида сан. Она је ипак припадала првој прупи. Откако зна за себе, мајка јој је говорила све најлепше о школовању, те је таква, лепа слика о школи њој урезана у глави.

Као кроз маглу се сећа жене која ју је малтретирала и тукла када би она јадна, мала, бројећи до десет, изоставила неки број. И не само због тога: тукла  ју је кад год је стигла и без икаквог разлога. Срећом се те зле васпитачице скоро ни не сећа. Сећа се једино да је била веома млада, као да јој је старија сестра.

Мала Кристина се временом показала као одличан ђак и неумесно понашање васпитачице није имало негативног утицаја на њено одрастање. Родитељи, пуни љубави и пажње, мада помало несигурни у себе, потиснули су јој то из сећања и пружали јој све што су могли, све, како би она била срећна. Једино што нију могли да јој приуште је да добије брата или сестру, иако је она неретко показивала да јој је то огромна жеља.

Вратила се из школе. Родитељи су били збуњени, забринути, потиштени.  Питала је да ли је све у реду, док ју је тата грлио и одводио у њену собу на кревет.

-Слушај, Кристина, ти знаш да си нам све на свету, да си једини разлог нашој срећи, да си наш покретач, водиља и светло на крају тунела! Никада не бисмо намено урадили нешто што би тебе унесрећило, али сматрамо да је ипак време да знаш. Нека друга жена те је родила, ми ти нисмо прави родитељи. Сада твоја биолошка мајка има тридесет година. Дупло је старија од тебе, што значи да је тебе родила са петнаест година. Није желела да има дете, али иипак није абортирала. Временом је постајала све нервознија. Код ње си живела до своје треће године, а она те је свакодневно тукла, како би изразила своју мржњу и незадовољство. То је та „васпитачица“  коју си нам неколико пута споменула да те је тукла и да нам замераш што те нисмо преместили у други вртић. Али се не сећаш те чињенице да смо се ми тек касније појавили у твом животу. Живели смо десет година без деце, а онда смо тебе усвојили, јер је то једини начин да имамо дете. Све друго смо безуспешно покушавали. Још једном ти кажем да те нас двоје обожавамо и изињавамо ти се за оволико година неистине.

Она је ћутала. И мајка је ћутала покушавајући да што нечујније обрише сузе. Након тога су обоје изашли из собе, а Кристина је остала на кревету. Њена мајка се већ по изласку из собе ухватила за мужа да је одведе да легне. Била је претужна и прашила се како ће све то Кристина поднети. Већ дванаест година су чинили све да она буде срећна и сада то може бити срушено у ова три-четири минута. Кристина је дошла код њих у собу након неколико минута,  иако се њима чинило да је прошла читава вечност. Када их је видела уплакане, насмејала се, загрлила их и рекла: “Ипак сам ја у правим рукама. Хвала вам што сте ми учинили живот бољим него да сам остала код те жене. Ви сте моји родитељи и ја вас волим!“

Кристинин живот се није много променио након што је сазнала истину. И даље је била срећна као пре, само јој је сада било јасно зашто је дуго гледала у њу жена коју је срела пре неколико дана, која јој је личила на васпитачицу из детињства.

Катарина Гајић IV/3

***

„Да ли неко жели да прочита свој рад ?“, упита професорка.

Наравно, добровољаца није било, а она је само рекла:„Стефане, шта си ти беше добио?“

„Три, професорка“, рекох.

„Три?“, упитала је помало зачуђено, а у себи је сигурно помислила како је и та оцена превисока, но на моју срећу то није рекла. Гласно је изговорила: „Утишајте се мало, за име Бога, да чујемо Стефана ! Хајде, лепо и разговетно ! Милице и Оливера, последња опомена !“

Читао сам и раније писмене задатке пред целим одељењем, понекад добио и аплауз, али ми овог пута све изгледа другачије. Помало сам нервозан, дланови ми се зноје. Понеко добацује, што ме чини још нервознијим. Не препознајем себе. Делујем мирно и лежерно, помало глупаво, а у мени све гори. Осећања су помешана: час сам весео, час усхићен, час се постидим. На срећу, они то не виде.

Дакле, стојим пред таблом и почињем да читам. Помало се смеју и добацују, али преживећу.

Сећам се, дошао сам испред школе, крајeм августа 2008. Стојим пред вратима и тражим своје име међу гомилом лепих и ружних имена. После дужег времена, угледао сам га, али сам у моменту угледао и име Саре Томић.

„Пиих, шта ће она ту?“, рекао сам.

Познавао сам једну Сару Томић. Живела је близу мене, била је помало мушкобањаста, волела је да ради склекове, дружила се са дечацима. Помало ме је иритирала, можда зато што је била јача од мене, не знам.

„Добро“, рекох, „бар ћу у старту имати једног ортака, ако ништа друго. Није лоше за почетак“

А онда сам, првог дана средње школе, угледао праву Сару Томић. Кажем „праву“, јер је ова друга имала криву кичму, но добро. Протрљао сам очи неколико пута, за сваки случај, јер сам помислио да је грешка, а онда сам испред себе видео лепу и насмејану девојку. Није имала мушку фризуру, није носила пирсинг на носу, није имала мишићаве руке.

Саро, желим да ти кажем: хвала ти што си то ти, што си тако лепа и добра девојка, и пре свега то што ниси мој друг Сара из краја.

Дуле, бураз, кроз свашта смо нас двојица прошли. Заједно смо јурили девојке, понекад добили и педалу, понекад се свађали, па онда мирили, али, све у свему, желим да ти кажем да си ми веома драг, и да си прави пријатељ, који је увек био ту у невољи. Хвала ти због тога. И да, још нешто ! Ништа не брини, украшћу ја Зоки штикле па ћеш на матури сигурно бити виши од ње.

Кад сам код Зоке, њу бих такође желео да истакнем као правог, истинског пријатеља, као једну лепу и паметну девојку. То што је из Земуна и што има глас оперског певача - опростићемо јој.

Онај мали штребер из прве године, који је два прста држао, чини ми се и док спава, сада је права момчина, Вукијев шампион, заиста много добар дечко, Никола.

Ништа мање добар Боки, као и Сики, који је сигурно опет све засенио својим саставом па сад сви спавају док ја читам, али и то разумем, нису сви талентовани.

Љуни и Дуњи бих желео да кажем да се не мењају, да остану и даље тако позитивно луде и откачене, јер их због тога обожавам.

Наравно, не смем да заборавим ни своје миљенице, Нату и Мају Матић. Питате се зашто миљенице ? Нек вам се само насмеше и све ће вам бити јасно!

Ољи бих хтео да кажем да ми је жао што уписује други факултет, јер напушта ову дружину, али јој исто тако желим пуно среће, јер је она заиста заслужује.

Чак волим и оно Иванино: „Зечевићу, ућути више ! Цео час причаш.“. Она је понекад импулсивна, бурно реагује, што би рекла професорка маркетинга - прави колерик, али исто тако је и једна чиста и неискварена душа.

Кажу: „Какве су ти мисли, такав ти је живот“. Па Бога ми, Милице, не знам шта да ти кажем !

Шалим се наравно, Милица је једна сјајна девојка, велики говорник. Очекујемо је у парламенту за коју годину.

Размишљао сам да ли да поменем девојку која је ишла у школу која се налази близу ОШ „Милан Ракић“. На крају сам одлучио да поменем Нину, јер ми је постала веома драга и блиска. Схватио сам да није она крива због лошег избора школе.

Искрено се извињавам другарима које нисам поменуо, јер је трећи час како пишем а професорка полако облачи свој капут. Отићи ће, а за ово никада нећете сазнати. Морам да скратим, али и кажем да су и оне подједнако добре и квалитетне особе као и горе наведени.

Испаде на крају да вас само хвалим, али заиста сам срећан, другари, што сам део вас и само ми фали још шешир па да у стилу професора Вујића прогнозирам чиме ћете се бавити у будућности, али изгледа да ту способност немам.

Можда овај задатак није најбољи, али је искрен и од срца. На крају крајева, свака оцена је за ђака.

Стефан Зечевић IV/3

***

Дуго сам чекао у чекаоници. Човек који је стајао поред мене ломио је прсте и непрестано се окретао. Та нервоза која га је опседала пробудилa је у мени неку нелагодност.

Тачно је да нисам први пут овде. Већ сам знао шта ће се дешавати. Сестра ће доћи по мене. Увешће ме унутра. Завршићемо све што треба, а онда ћу се вратити кући и све ће бити као и обично. Али овог пута било је другачије. Чврсто сам држао оне папире. У мојим рукама као да су горели, а онда се тај пламен ширио по целом телу и полако пекао, како би тај мој бол дуже трајао и како би био јачи.

Јак ударац вратима ме пробуди. Из ординације изађе једна жена. Уплакана паде у загрљај човеку који је стајао поред мене. Знао сам како им је. Ово је за њих тек почетак. Ја сам све то прошао, али потпуно сам.

Устао сам, а сестра ме је увелa у ординацију. Кретао сам се несигурним и тешким кораком. Нисам желео са седнем и доктору дам папире. Знао сам шта ће ми рећи, јер сам се после свих прегледа и дугогодишњег лечења сада најтеже осећао.

Тако је и било. Доктор је само потврдио оно што сам знао. Операција није успела, а мени је остало још само неколико месеци живота.

Довољно дуго сам крио. Сада је дошао тренутак да о томе разговарам са сином. Нисам хтео да га нервирам и да се он брине. Знао је само да ја често одлазим на екскурзје са пензионерима. Чак се због тога и радовао, јер сам после смрти његове мајке постао депресиван и нисам желео да се дружим.

Стигао сам кући. Као и увек унуци су ме дочекали. Трчкарали су око мене. Из џепа извадих чоколадице. Пољуби их у чело и рекох им да кажу оцу да сам стигао и да желим да разговарам са њим.

Брзим кораком он дође до мене. Док се кретао, схватих да за собом оставаљам човека који ће одржати углед ове породице. Никада неће дозволити да се огњиште ове куће угаси и да неверство и неслога завлада у њој. Човек који зна да цени оно што има и који ће наставити све оно сшто сам ја започео.

Саопштио сам му оно што ми је доктор рекао. Био је збуњен. Никада раније му нисам говорио о томе. Настала је тишина. Он ме je чврсто загрлиo, а низ његов образ спустилa се суза. Ни њему није било лако. Ништа нисмо говорили. Све речи су се скупиле у ту сузу које као тешка стена паде на моје раме.

Не жалим што ћу умрети. Све је то природно. Свако живо биће на овој планети се роди, живи и на крају умре. Као и мали лептир који се са првим зраком сунца рађа: цео дан лети, ужива у природи и одушевљава све оне који га са пуно љубави и пажње посматрају. А када сунце зађе, његов кратак живот се гаси, али ипак он је некоме улепшао живот. Иза себе је оставио дан препун маштaња и дивљења. Тако и мој живот није узалудан. Пружио сам љубав својим најближим и трудио се да им сваки тренутак  проведен са мном улепшам.

Гордана Аксентијевић, 4/3 

 http://www.youtube.com/watch?v=A5atfSMDMkU&feature=youtu.be

Соба је била замрачена тешким бордо завесама од сомота које су лењо додиривале стари, изједени тепих. Ипак, у том мраку, разазнавали су једно другом лице. Она његово више није препознавала, а он се њеног лица плашио. Дим цигарете, која је немирно дрхтала у његовим прстима, испуњавао је ионако малу собу. Тишину су реметили само њени дуги уздаси. До тог јутра, за њу, све је било другачије.

Како су се упознали? Врло спонтано, веровала је она.

„Тог јутра сам, заборавивши да сат померим уназад, закаснила на аутобус. Зауставила сам такси и хистерично пропиштала адресу фирме. Таксиста се насмејао и рекао ми да не журим. Разрогачених очију сам објаснила да касним читав сат на посао. Он се још једном насмејао и рекао да журим један сат  – сат је требало померити унапред. Слатко смо се насмејали. Довезао ме је до фирме и разменили смо бројеве. Не знам зашто, али сам цео дан размишљала о њему. Био је старији три године од мене.

Чудно је то, није ме привлачио као мушкарац, просто сам га осећала као особу којој могу све да кажем, толико ми је деловао блиско. Био ми је попут брата за тих сат времена.

А недостајао ми је брат. Ником никада нисам рекла да га имам, да ли због срамоте, да ли због бола, не знам. Не знам ништа о њему. Говорим себи да ништа и не желим да знам. Па чак и да хоћу, не могу. Имала сам девет година када је отишао. Где – нико не зна. Били смо сами у дому за незбринуту децу. Они су се, као, интересовали за његов нестанак недељу дана, а после тога та прогласили несталим. И тако, одрасла сам сама, научила да се борим. Њега сам заборавила, још горе – замрзела. Веровала сам да је кукавица.

А таксиста? Па, таксиста је постао мој пријатељ. Једини. Везала сам се за њега. Тешко је то објаснити. Једноставно знам да бих за њега живот дала.“

Тог јутра упао јој је у стан. Она, још у пиџами, са чуђењем је гледала његове уплакане очи. „Дођи!“, одсечно, али тихо јој је наредио. Запалио је цигару и сео у замрачену дневну собу. Огрнута кућним мантилом, ушла је у собу и пошла да склони завесе.

„Немој! Само седи.“

„Али...“

„Молим те.“

„Шта је тебе, човече, јутрос спопало?“, упитала је шкиљећи у њега по мраку.

„Маријана, слушај...“

„Зашто си ме тако назвао? Откуда ти знаш моје име? То никоме нисам рекла. Ја сам

Марија, сви ме знају као Марију.“

„Маријана, чекај...“

„Прекини да ме зовеш тако! Тако ме је он звао! Ко си ти уопште?“

„Маријана, немој...“

Руке су јој се следиле. Чинило јој се да ће јој глава експлодирати од пулсирања. Само је прошапутала: „Ти!“

Сада јој се већ у глави одвијао цео филм. Таксисти избегавају њен део града, како је могуће да се он појавио баш ту, баш тада? Зашто јој се уопште толико приближио? Зашто никада није говорио о својој породици? Толико питања ју је опседало, али оно најбитније му је и поставила: „Зашто ми ниси рекао?“

„Зато што те познајем. Знао сам да си ме осуђивала. Морао сам да одем. Знаш ли колико сам ноћи плакао? Нисам, након свега, само могао да ти се појавим испред врата. Морао сам да ти докажем да се нисам променио, да те никада нисам престао волети. Али ноћас нисам могао да спавам. Морао сам ти рећи. Осуди ме, пљуни ме, ошамари ме, само немој ћутати! Тишина ме убија.“

Слушала га је и плакала. Како је само могао? Избацити га, да, треба га избацити. Прво ју је оставио, а сада ју је и лагао. Он не заслужује другу шансу.

Устала је и пошла према њему. Зашто, није знала. А затим је, готово хистерично, пала њему у загрљај. „Маријана, ми...“ „Ћути! Стегни ме!“

Сунце се одавно издигло изнад града. Чинило се да данас сија јаче него иначе. Имало је једну причу да исприча Месецу. Причу, коју му још није испричало.

Стефан Сикимић 4/3

*** 

У близини Москве, тачније у једном оближњем селу, смештена је мала, породична кућа сиромашне породице Уљанов.

Иван, глава породице, ожењен је Катарином и имају сина Владимира. Нису имали довољно материјалних средстава да му обезбеде луксузан живот, али од малих ногу га уче правим животним вредностима.

Још једно уобичајено, хладно децембарско јутро. Снег веје данима. Владимир се спремио и, као по обичају, отишао да ради посао који је наследио од оца. Био је ковач. Његова мајка је однела топао доручак Ивану који већ данима лежи у постељи. Лекари кажу да је само питање дана када ће напустити овај свет. Пришла му је и рекла:

„Ево ти, једи док је још топло“.

„Нисам гладан“, одговорио јој је.

„Али лекари кажу...“, није ни стигла да заврши реченицу када јој је бесно рекао „Знам шта кажу лекари“.

„Добро, оставићу ово овде, ако се предомислиш“, рекла је спуштајући храну на дрвени сточић.

„Данас би требало да му кажеш оно“, додала је.

„Знам. Сада ме пусти да спавам“, рекао је Иван и њихов разговор је тиме завршен.

Касније тога дана, Владимир се вратио са посла и мајка му је рекла да отац жели да разговара са њим. Одмах је отрчао до очеве собе, а када је затворио врата, мајка је прислонила уво на њих како би чула разговор.

„Седи“, почео је Иван, „Ти знаш да се мени ближи крај“.

„ Знам“, тихо је промумлао Владимир.

„Због тога сам одлучио да напишем тестамент по којем наслеђујеш цело наше имање. Али нисам те због тога звао сада. Морам да ти кажем нешто друго.“

„Реци, оче“, сада већ уплашено изговори Владимир.

„Види, у томе и јесте ствар. Ја нисам твој отац. Ти си усвојен“.

Владимир је непомично седео неколико тренутака и, док му је отац причао о томе како су га као бебу пронашли испред куће, у глави му је и даље одзвањала реч „усвојен“.

Истрчао је из куће иако разговор није био завршен. Мајка га је молила да остане, али је он пошао само са једном намером - желео је да се све заврши.

Шетао је улицама као изгубљен. Снежна олуја је ојачавала, ветар је беснео, али се није обазирао. Само он зна о чему је све размишљао те вечери.

Није ни сањао да ће се једног јутра пробудити, и да од тог дана његов живот неће бити исти. Од тренутка када му је Иван рекао да је усвојен, њега и Катарину више није могао гледати истим очима као до тада. У тим тренуцима их је кривио што је сиромашан и што су цео живот крили истину од њега.

Међутим, после неколико сати, када је разбистрио мисли, почео је, само он зна зашто, да размишља на други начин. Схватио је ипак колико му много значе љубав и све што му је пружила породица Уљанов. Знао је да га они гледају као рођеног сина и да су га лагали за његово добро. Вратио се кући ујутру, следећег дана, и опростио им је све. Отац је био срећан јер му је пре смрти пао терет са срца, те ће имати свог наследника који ће продужити лозу Уљанов.

Права је срећа што се ова моја прича завршила на тај начин, јер је Владимир могао да изврши самоубиство и то би онда била трагедија до које је довела само једна изговорена реченица.

Као што су Иван и Катарина крили од Владимира тајну, тако и ја први пут причам некоме ову причу. Причам је да бих показао да, колико год неке тајне биле велике, понекад је боље сачувати их за себе. Живот нас учи да не треба лагати, али тајне нису лажи, већ само прикривање истине.

Предраг Мрђа, 4/3

*** 

Последњи писмени задатак још једне генерације. Потрудила сам се да пронађем теме за свакога. Ово је једна од њих. Управо њена ширина показала је ширину и разноврсност инспирације и талента садашњих матураната.

Приче које су ови ученици написали јесу својеврсни печати стављени на период који остављају за собом, печати који показују шта су све стигли да науче, осете, искажу. Ови печати на један посебан начин оверавају и њихову зрелост и моје напоре да им укажем на то колико задовољства може пружити све оно што напишемо и оставимо иза себе.

Са Стефаном сам вас давно упознала. Сада вам представљам и његовог друга из клупе, Предрага, а у следећем посту биће још неколико лепих прича других ученика. 

 

Памтимо све: и какво је било сунце при поласку, и какви су били облаци приликом путовања и каква је била земља при доласку.

Сунце је сијало и грејало; облаци су, снежнобели и хладни, простирали дебеле простирке између неба и земље, а земља је била час жедна час натопљена кишом.

Београд ме је испраћао са сунчаним осмехом оба пута када сам, пролећа 2012, одлазила у Немачку.

Улм ме је дочекао топло ме загрливши и грејући ме нештедимице четири дана, а петог ми је показао своје кишно лице.

Није ми сметало. Рекла сам, кроз осмех, да је и то лепо јер имам прилику да видим како изгледа и по  киши. 

„Као и сваки други град по киши“, додала је Анке. Чинило ми се да жали што њен родни град није био светао и обасјан сунцем и тог, петог дана, али мени је био леп и тако орошен ситним капима кише и усталасан ветром, како бих понела праву слику, неизмаштану, и како бих машти препустила само снег који прекрива катедралу са највишим звоником на свету, Минстер, а сећањима осенчила преостала три годишња доба без снега.

Три годишња доба за непуних пет дана – то је бинго уколико неко жели да стекне прави утисак о једном граду. A ja сaм желeлa.:-)

Франкфурт ме је дочекао с ветром. Није му био први пут, а ни последњи.

Он воли да ми најпре покаже зубе, да се размеће умишљеном хладноћом коју му приписују они који га не познају добро, да повлађује предрасудама које владају и о њему и о другим немачким градовима, а тек кад види да нисам насела – да покаже своју лепшу страну.

После београдског сунца и аустријских снежнобелих облака, белине која заслепљује, Франкфурт ме је подсетио на јесен.

Франкфуртско пролеће овога пута није ни налик оном пролећу које ме је дочекало пре три године када је дуж оближњег парка била читава алеја расцветаних белих и љубичастих љиљана, а сви паркови су били пуни цвећа, разиграних белорепих зека, разних птица.

Овогодишње пролеће тек што је почело, а већ не личи на себе. Ипак, птичице које, упркос свему, певају од ране зоре у оближњем парку и у бројним парковима Гетеовог родног града, доказ су да је опет посреди игра у коју се упустила природа.

Видевши да ни људи више нису људи у оном смислу који је Бог одредио, и природа узвраћа и повремено окреће ћурак наопако.

“Какво је ово пролеће?!? Зар опет киша! Падала је целу ноћ и цело јутро, а и ветар је у стопу прати као да су сијамски близанци! Ни П од пролећа! То стварно нема смисла!“ – помишљају они који погледају кроз прозор у нади да ће коначно осванути неки леп априлски дан. Узалуд.

Нема више ничега чистог и непроменљивог ни у човеку ни у природи. Зашто би  пролеће било изузетак?!?

Јер, да није тако, крај марта и почетак априла били би мирисни, расцветани, суви. Ни земља не би мирисала на кишу и влагу, нити би киша могла да нам замућује поглед упрт у даљину. А опет, ономе ко зна где гледа и шта жели од  даљина, ни киша, ни магла ни ветар не могу ништа – он јасно зна и види шта се ваља иза брега, где му је станиште, где уточиште, а где нови мамац.

 

Кроз сећање ми, како би пркосили овој магли, промичу светле слике и сунчани осмеси до јуче непознатих предела и људи из Улма. Њихову светлост појачавају насмејане очи моје мајке на франкфуртском аеродрому.

Присећам се и дечје жеље и храбрости да се, након атерирања авиона, чекајући пртљаг, сликам са познатим водитељем емисије коју пратим петком кад сам у домовини. Најпре ми је та жеља деловала тинејџерски и чинила се смешном и излишном, а онда, када сам видела  девојку која се осмелила, кренула сам њеним стопама.

Слика је лепа. Помишљам да испод ње напишем како је човек навалио да се сликамо па сам најзад пристала, а онда одустајем знајући да сам прерасла ту врсту хумора и да ми интриге те врсте нису потребне чак ни у шали. Онда се сетим да су такве интриге премрежиле свет и да представљају друштвено прихватљив модел понашања. Они који се опиру таквим играма, третирани су као особењаци и морају стално да се суочавају са последицама свог особењаштва или отпадништва јер је све мање категорија и група којима припадају. А човек је друштвено биће.

Не треба бежати од детета у себи, закључујем. И њему треба дати понекад одушка, а и зрелом човеку који ипак поштује туђ и свој рад. Слика је стварно лепа.

С –бан, тј. подземна железница празником има посебан ред вожње, али не касни ни минут. Празником се могу возити две особе на једну исту карту, цео дан ако желе. А ја сам стигла на њихов велики празник – Велики петак.

Добро је то уредила ова земља. Повлашћена сам. Не морам да оверавам своју бус-плус картицу, сва сам стала у ону коју моја мајка не мора ни да овери кад уђе у бус, јер је месечна карта.  Показује је контролору који, уз знак одобравања, одлази даље.

„Цајла“, како популарно наши гастарбајтери зову центар града (Zeil ); зграда суда испред ког је убијен Љуба Земунац и у који сам, пре четири године и сама улазила стицајем несрећних околности; затвор који је пре неколико година отворен за радознале посетиоце, било да су овог и оног калибра, и који смо, уредно плативши карте, мајка и ја обишле пре три године, мислећи на оне које нисмо никад обишле (сликала сам записе неких „наших“, и тај свет ми је био поново застрашујуће тужан и ружан), потом парк у коме, нажалост, ни тог дана ни наредна три нисам видела ниједног свог крзненог другара, и најзад – стан чији су прозори пуни орхидеја, кактуса, копривица, љубичица, резетла (како моја мајка назива биљку чији се мирисни листови стављају у слатко како би му дали посебну арому)... Мала ботаничка башта опет ми је доступна, као и златна рука која је негује, као и овај град у комe киша воли да пада.

Та киша свему узима меру и непрестано ме подсећа на онај ракићевски „тамни нагон што се креће“, што „разумео га није нико, разумети га нико неће“.

Но, он за мене, као и за аутора „Јасике“ значи „вечни живот од искони“ и знам да је и ова киша и ово одсуство бујања природе, као и бели репићи завучени дубоко у земљу, само привремена обустава онога што се неминовно мора десити – расветавања, осунчавања, трајања.

Поглед кроз прозор и – опет су у парку људи на бициклима, шетачи, пролазници. И сунце је ту.

Време је да им се придружим и удахнем рески ваздух Великог четвртка у Франкфурту.

Реци збогом и заћути!

И онако све ћути

па ником ништа.

Не тиче те се што није

умео да прислушкује ветар,

покушао да шпијунира траве,

смео да имитира сунце,

успео да заведе птицу.

Јер да је умео,

покушао, 

смео, 

збогом би била реч

без икаквог значења и смисла,

a сваки покушај одласка -

 корак ближе остварењу.

Прећути и збогом!

Ћути!

Ослушкуј и даље ветар,

травама шапући тајне,

сунцу се осмехуј често

и птици остани налик!

Тако ћеш ући у песму.

Песма је колевка речи,

а усне нaше тек ћивот

што радост или немир

у себe похрањују.

Виолета Милићевић

Предлог мојих претпостављених био је изненадан, а моја одлука брза. Неколико тренутака сам се двоумила и питала хоћу ли бити на висини задатка и хоћу ли умети да се снађем у околностима које су свима нама непознаница, а које су, по свој прилици, основа за један нови почетак, а онда сам рекла ДА, иако не спадам у оне који предају стручне, економске предмете и не говорим енглески језик, што је пожељно.

Кренули смо у недељу, 25. марта, а вратили се у суботу, 31. марта, у цик зоре. Дакле, провели смо непуних пет дана у Улму.

Храбре је, и овога пута, као што се често дешава, пратила срећа која се хиљадила и које ћу се често и радо сећати.

Реч је о пројекту «Партнерство на делу», о размени идеја, програма, ученика и професора. Испоставило се, бар у нашем случају, да је то била размена  најпозитивнијих могућих искустава везаних за професију, али и ставова о разним животним питањима. Никада ми Немачка није била ближа нити жеља за учењем немачког језика снажнија него тек минулог марта.

Након два и по дана проведена у Улму послала сам писмо претпостављенима, а они су његову садржину ставили на увид и осталим колегама, што ме је подстакло да део садржине ставим и на «Трг чуда»..

Већ на основу ових првих утисака може се закључити какви су били остали.
Улм нас је очарао, као и људи које смо упознали и који ниједан тренутак нашег боравка у том граду нису препустили случају. Још ћу ја писати о њему и њима, али пошто касним и са почетним информацијама, најпре прилажем то једино писмо послато 28. марта из Улма.

***

Драги наши,

Налазимо се у виртуелној радионици, где ученици - домаћини и ученици - гости раде на заједничком пројекту.

Најпре желим да вам кажем да су сви наши утисци, као и утисци деце, ФАНТАСТИЧНИ. Ово је бајка! Не постоји тренутак у коме смо се осетиле запостављеним, јер се наши феноменални, насмејани, великодушни, духовити и брижни  домаћини труде да нам сваки тренутак учине лепим и незаборавним.

Почевши од господина Гроса, који оправдава своје презиме, преко господина  Пфајла, гђице Вецел и господина Нефа, сви су заиста невероватни. Њихова енергија и комуникативност су непресушни, а оно што су нам показали је величанствен пример добро смишљеног плана, организације и система који функционише беспрекорно.

Синоћ, на растанку, колегиница Анке нам је уз осмех рекла да јој, ако имамо неку жељу, то слободно кажемо. Довољно је само да помислимо или поменемо нешто, и они већ смишљају како да то реализују.

Обавештени сте да смо у понедељак стигли петнаестак минута пре десет, али морам вам рећи да је умор нестао чим нам је господин Грос пожелео добродошлицу и одржао дирљив говор.

Пошто су обезбедили преводиоца, Ану, девојку која је њихов ђак а наше горе лист, замолила сам колегинице да ми дозволе да одржим поздравну реч у име гостију, што иначе не бих чинила да је било потребно обраћање на енглеском. Ситуација је била таква да нисам могла да прећутим оно што сам сматрала да треба рећи, тј. дати као одговор на оно што је рекао г. Грос.

Деца су била помало стидљива, али радознала и преслатка, и наша и њихова, и све је после било лепо и лако. Као што је и планирано, деца су отишла с децом, а ми смо одведене у хотел.

Матијас нам је испунио прву жељу - водио нас је до врха катедрале, а након тога су нас он и Анке провели кроз Рибарску четврт (коју могу да упоредим са нашом Скадарлијом, ако се мора са нечим нашим упоређивати), где се налази и «Лепа кућа», и њен зид са сликом ушћа Саве у Дунав. Увече смо били у ресторану.

Јуче смо ми, професори, посетили две фирме: најпре «Gardenu», која припада групи Husqvarna, и видели канцеларију у којој је главна менаџерка, која нам је, заједно са два изабрана ученика, приказала презентацију о фирми. Онда смо гледали процес производње делова за прскалице, косачице, авионе...Ту смо и ручали.

Са нама је тада био и директор Грос, који је за нас издвојио време, иако је искрсао проблем на нивоу целе државе јер су јуче ђаци полагали матуру, а  један задатак јер имао погрешно решење у кључу. Но, као што рече господин Пфаил, "где има проблема, има и решења!"

У посету другој фирми, која се зове «Wieland», водио нас је господин Пфаил, заменик директора, који је на ту функцију дошао из Министарства просвете.

Човек задужен за нас обезбедио је преоводиоца, госпођу Петровић, која је такође наше горе лист и ради у тој фирми, те је симултано преводила.

Та фирма производи свашта, а највише производе од бакра, а тренутно је акценат стављен на подно грејање. Такође смо видели и њен процес производње. Свуда смо имали сјајне водиче и све је било савршено.

Свуда ред, рад, дисциплина, ентузијазам, одговорност, култ рада. Иако смо о томе сви слушали, а ја целог живота и добијала доказе на основу прича и понашања својих родитеља, кад се то види на лицу места, то је ЧИСТА ПОЕЗИЈА. Кад вам ја кажем!

Тај дуални систем је феноменалан, и он је савршено решење и за земљу и за појединце.

Након тога смо кратко били у хотелу па смо кренули у обилазак једног брда, а потом на вечеру мало изван града. Наши домаћини брину да не останемо гладни, жедни, да нам нешто не зафали.

Ово треба узвратити. Ово заслужује само најбоље са наше стране јер су нам људи који су нас дочекали приказали оно најбоље што имају.

Деца су такође одушевљена и сигурна сам да ће често причати о овим данима, као и ми.

Идемо сад код градоначелнице.

Све вас грлимо и поздрављамо.

Живео једном један краљ и имао пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро.

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом подешавања оружја из којег ће се пуцати, начини неки пропуст тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца.

Након тога, краљ му приђе и упита га:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се наљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали. И поједоше све осим краља. Канибали нису јели људе са дефектом (а краљ није имао палац). И пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. - Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи, појели канибали, а овако је све испало добро!

(Прича са интернета) 

Сада је дан. Садa му нисам потребна. Некад дан стварно зна дуго да траје.

Док око мене све врви од живота, сви некуд журе, ја чекам. Чекам да прође дан, да сунце зађе, јер сам тада ја најбитнија. Тада постајем мета брижних погледа. Можда је чудно, али навикла сам. Такав је мој живот.

Међутим, ја знам да ме он воли. Знам да воли и перо и хартију, али мене на неки посебан начин. Осећам то.

Свако вече, отприлике у исто време, почиње наш заједнички живот. Он не воли много да прича, али се ми и ћутањем разумемо.

Понекад зна да немо посматра неку тачку, док су му мисли негде далеко. Тада ја стрпљиво чекам.

Научила сам временом да ствараоца не треба ометати.  Можда смо баш зато толико дуго заједно. Он ствара један нови свет, далеко од стварности, а ја сам ту да му у свему томе помогнем. Једном приликом ми је рекао да он зависи од мене. Ја сам за њега извор светлости и инспирације.

Некад зна и по неколико минута да  ме посматра. Тада видим у његовим очима одсјај свог лика. А онда затреперим од стида.

Свако вече са њим је посебно.

Срећна сам што живим са њим. Уметнику као што је он потребна сам свако вече, јер он сваки свој слободан тренутак посвећује писању и стварању нечега новог. Захваљујући њему, и ја сам посебна, јер заједно са њим учествујем у томе.

Када људи читају неко дело, почну да се диве писцу. Желе да сазнају како је дело настало, где је писац нашао инспирацију. Међутим, неке слатке тајне се никада не открију.

Други можда неће знати, али ја сам сведок кроз шта је све писац прошао док је стварао. На тај начин он ће живети вечно, а са њим и ја.

Ивана Фукс, 4/3

***

У тамном собичку једног старог хотела играла је страсно и жустро, по зиду, сенка налив пера.

Под слабом светлошћу свеће писана је песма, песма у којој су били исписани  најлепши љубавни стихови посвећени вољеној особи.

Трудио се да јој се што дивнијим речима обрати. Писао је, писао, па очајнички прецртавао сваку реч, сматрајући је недостојном и безвредном.

Све успомене и слике навирале су му у сећање: дивне шетње ноћу крај реке, њих двоје заједно, загрљени и срећни, далеко од свега што би им покварило срећу.

Уплашен да је толика љубав не повреди, није ништа могао написати.

Сати су пролазили, а свећа је полако тињала, као да ни она није желела да се та ноћ заврши.

Гледао је у њену слику и замишљао да је она ту, крај њега, да га је загрлила и дала му снаге да доврши започето.

Сва своја осећања пренео је на лист папира. Био је срећан, весео и спокојан. Волео ју је више од свега и желео је да она што пре добије ту песму. Од толиког узбуђења понестајало му је ваздуха.

Када је отворио прозор, хладан ветар срушио је свећу, а љубавна песма је почела да  гори. Реч по реч губила се у пламену страсти, а он није имао снаге да своје дело спасе.

У последњем тренутку угасио је свећу и узео нагорели лист папира. Био је црн и прљав, и само једна реченица се назирала из тог црнила ,,Волећу те до краја живота!"

Свећа је и даље ту. Стоји на старом декином столу, као и тај нагорели, сада већ од старости жут лист папира.

Дека је на неком лепшем месту, али је свећа остала - да својим пламеном дочара ту ноћ пуну страсти и љубави, и можда опет буде сведок неке нове љубавне приче.

Александра Живановић, 4/3

***

Хо – хо! Овде је баш вруће. Сви се гурају. Осећам топлоту по целом телу.
Бам! Пао је!Мора да му је позлило од оволике врућине. Срећа па га је придржао онај што стоји поред њега. Једва и видим од оволике светлости. Баш нас је много. То мора да је био неки добар човек.
Нимало ми није пријатно овако збијеном у овој кућици. Власи косе прелепе девојке са моје десне стране нежно ме додирују и голицају.

Топим се. Помало је и загушљиво, али светлост наша као да је магијом везала оне људе; они тако помно гледају у нас.

Проседа жена крупних зелених очију, чини ми се, гледа право у мене. Малочас ме је пољубила, а потом распламсала живот у мени. Њене очи делују тако тужно док ме гледају. Као да покушава да ми каже нешто, као да има да ми саопшти неку поруку, али ја тај њихов чудан језик не разумем. Оно је вероватно био њен муж.

Почео је да дува ветар. Наше косе вијоре на ветру, укрштају се, преплићу. Чини ми се – леп призор за све тако тужне и ожалошћене људе.

Опет се смањујем, тело ми се повија. Ово је већ пети пут како пролазим кроз то, а сваки пут се пробудим другачији. Морам признати да ми се то допада, мало нас је који смемо да се играмо ватром.
Надам се да ће жени зелених очију, сада удовици, неко услишити молбе, јер кратак је живот свеће.

Милица Недељковић, 4/3

***

У углу просторије гори мала свећа. Црвена је, слути на радост, као и њен пламичак који повремено поскочи.

Посматрам је већ неко време. Њен облик се мења, али пламен је још увек ту. Гори мирно и усправно, али нешто константно покушава да га одвуче на леву страну.

Да ли је то жеља да његов пламен обухвати још нешто?Да ли у околини тражи нешто запаљиво да гори са њим?

Чудно је када посматрате неку ствар дуже време. У једном тренутку помислите да жели нешто да вам каже. Где год да скренете поглед, опет се враћате на њу и тражите одговор.

На белој површини иза ње осликава се њен сјај, и то је све што се види. Не види се ни да ли је црвена, црна, бела, већ само пламен који осветљава ту површину.

Почињем да размишљам о себи, о свом животу. Моје тело је тај восак који се троши, док у мени гори пламен живота.
Восак није битан све док постоји тај пламен. Само се пламен види, само он говори о мени, као и тај одраз свеће на белој површини, одраз који не одаје њен облик, величину или боју. И ја, као тај пламичак, тражим нешто што ће да гори заједно са мном, да направим већи пламен, па да наш сјај буде још већи.

Биле би то две ствари  које везује један пламен. То нико више не би могао да раздвоји, а када би успео да га угаси, оба пламена би престала да горе.

Свећа још увек гори, али сада је пламен миран и сталожен - као да је успео да ми пренесе све што је желео. Срећна сам!

Маја Пуповац, 4/1

*** 

Почела је да гори. Исто као моја жеља за тобом. Била је црвена и наизглед мала, али чинила се јаком. Исто као моја љубав према теби.

Стајала је тако мирно, наизглед поносно и спокојно, а опет јој је пламен подрхтавао, иако у соби није било ветра.

Тако смо и ми изгледали јако и недостижно у очима свих. Чврсто смо стајали на земљи са једном истином у коју смо, сигурна сам, дубоко веровали, чак и на крају – да ћемо успети; а са друге стране плашили се и стрепели да нам то живот неће дозволити. Знаш, сад стварно верујем да је страх најгора ствар у људима.

Гледам је и дивим јој се. Између сваке моје мисли и скренутог погледа она се не мења. Чак и не примећујем да је мања. Тако је и са нашом љубављу, јер након толиких година и свега у њима, она и даље букти и буди оно најлепше у нама.

Чудно. Никад нисам ни размишљала о томе колико свећи треба да догори, или љубави да престане.
Ових пола сата, колико ми скреће поглед и мисли са било чега другог, чине се као вечност, вечност која пружа мир и слободу и колико год да је оставим саму – она је и даље на свом месту.

Заклела бих се да је исте јачине као на почетку , иако сваки нови поглед буди искрен осећај радости. Нешто наизглед тако мало може да значи много.
Тако си и ти мени био само један од људи које сам волела, али за разлику од свих и свега осталог, тебе никада нисам престала да волим.

Сад се већ видно смањила, премда је пламен истрајан. Пристижу сећања на сам крај и на речи које си тад изговорио. Јављају се редом бес, љутња, сета.

Да, недостајеш ми, али је сада жеља за мирним сном јача. Чудно је и то како си ти некад био синоним за све то.

Полако се гаси. Мислила сам да ћу бити тужна, али заправо сам испуњена и смешим се.

Част је и привилегија што сам имала прилику да уживам у свакој секунди њеног пламена, сјаја, топлине, па и саме сенке. Исто то могу да кажем и за наше године и љубав.

Јелица Ерцег, 4/1

„Она ли је“ - песма у форми палиндрома оствареног на нивоу речи и стиха: тзв. „палинграм“. Цела се песма, реч по реч и стих по стих, може читати једнако и с краја ка почетку.

„Женске косе“ - песма у форми палинграма. Може се једнако читати, стих по стих, и с краја ка почетку. Поред тога, цела песма, као и сваки стих појединачно, идентична је свом одразу у огледалу према вертикалном пресеку од 180 степени (У штампаној верзији може да се подједнако чита и са полеђине папира - захваљујући карактеристикама појединих ћириличних слова).

***

 “Strap parts”

Doom, deliver reviled mooD,

A mar on a panoramA,

Air an ariA,

Parody do raP,

Passion, no is saP,

Revenge beg neveR,

Jarred arts sell less, trader raJ,

Rot can rob a born actoR.

 “Are we not drawn onward, we few, drawn onward to new erA?”

No, it is oppositioN,

Sides reversed iS,

We panic in a peW…

No, it is opposed, art sees trades oppositioN,

Evil odes or prose do livE,

Evil, a sin, is alivE,

No sign in evening is oN…

Strategy: Get artS!

Strap partS!

Bombard a drab mob!

Regard a mere mad rageR!

Live not on eviL!

Never odd or eveN!

Trade life defiled arT!

To rococo roT!

Dalibor Drekic 

*

ПОВЕЖИ ДЕЛОВЕ

Удес доноси понижавајауће стање,

Квар на панорами,

Ваздушну арију,

Пародија кажњава,

Страст, није животна снага,

Освета никад не проси,

Сукобљена уметност мање продаје. владавина трговине,

Бесмислица може да ороби рођеног глумца.

„Зар нисмо извучени напред, нас неколико, извучени напред ка новој ери?“

Не то је супротност,

Стране су обрнуте!

Ми паничимо на црквеној клупи.

Не, то је противно, уметност види кориштење противљења,

Зле оде или проза живе,

Зло, грех, живе,

Ниједан траг у ноћи не постоји…

Стратегија: набави уметност!

Повежи делове!

Бомбардуј једноличну руљу!

Уважавај потпуно луду срџбу!

Не живи у злу!

Никад споредан или једнак!

Продај живот осрамоћеној уметности!

Рококо трулежи!

 ***

Недавно сам открила један нови свет – свет палиндрома. Заправо, тај свет ми није био сасвим непознат (пре неколико година сам случајно упознала човека који их је сакупљао), али донедавно, док нисам открила сајт Далибора Дрекића, нисам ни помишљала да је неко писао и песме које се могу исто читати слева надесно и здесна налево, а камоли да се могу окретати наопако и опет исто читати.

Оно што проучава и ствара Далибор Дрекић јесте још један необориви доказ да је језик чудо и да постоје људи који свој таленат удружују са великим радом и стрпљењем, несвакидашњом комбинаториком својственом великим научницима, и тако стварају дела пред којима остајемо без даха.
Зато овде постављам неколико његових творевина (крајем јануара поставила сам песму писану у форми палиндрома „Ако уђем у међу ока“), како би и други видели резултате невероватног талента и рада.

 http://www.novapoetika.com/dalibor%20dreki%C4%87/

http://palindromija.blogspot.com/

(Слика са интернета)

Драги наши у туђини, написао бих вам да смо, хвала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо, али код нас су таква времена да је непристојно казати да сте добро, кад никоме није.

Како си?

- Добро.

- Хајде, нека је бар неком данас добро! - кажу вам утерујући вас у кривицу.

Ако кажете да нисте добро, пронеће у вароши глас да сте на самрти.

Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на питање: Како си? "

Гура се...", "Иде, иде, па стане!", "Како други хоће!", "Живи се...", "Животињари се", "Провлачим се некако!", "Лангзам, лангзам, абер зихер!" (Никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајам даље...Али најлепши одговор свакако је "Помало..." У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична реч која чува од несреће. "Помало" као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима место.

"Помало" је филозофија скромности и неприметљивости у животу. Та реч је производ вековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: "Молим да ме се не примећује".

Али, најбројнији су они Београђани који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човек са друге стране улице: "Како си?", а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: "Онда, да не кваримо!" или диже палац увис: "Браво! Само наред!" Код нас, наиме, "Kако си?" не значи баш ништа.

Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једнога дана да стварно, али стварно испричам како сам ономе ко ме буде питао! И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: "Здраво, како си?" и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам. Обавештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу... (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза... Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Кладим се да скоро неће никога питати како је.

Човек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је у Београду данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: како си? Како фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима!

У Београду се годинама сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лице уз лице, а не проговарамо ни речи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свету живимо?

У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Како изађе из куће, поздравља све који наиђу:

- Добра дан! Како сте?

Сви мисли да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лепо васпитана жена у Београду. "Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?", пита ме и не може да дође себи од чуда.

"Какав је ово народ?"

Не умем да јој одговорим...

- Здраво, баба! Како си?

- А, ето, помало...

Мислим да би свет којим смо незадовољни требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања "Како си?", које је сасвим изгубило смисао.

Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи, саслушајмо их пажљиво и потрудимо се да их схватимо. Можда је у томе излаз.

Момо Капор

                                                                              (Слика са интернета)

Има дана када се намученом и отрованом човјеку осмјехне ведро јутро, и све тегобе које су га још до малочас окруживале, црне, тешке и непомичне као планине, одједном нестану као магловита привиђења. Све тада бива лако, добро и једноставно.

И да неће, човјек мора да се радује. Дише лако као на високој планини. Заборавља одакле је пошао, не пита се куда иде. Не жели ништа, не боји се ничега. Јавља му се додуше мисао: кад су толике страхоте тако лако и брзо нестале, оне се још лакше могу поновно јавити.

Али ништа не може у оваквим тренуцима да збуни и поремети човјека, исто као што га у мрачним часовима све тако лако смућује и „до смрти“ растужује. Ништа!

Може бити да је дух што нас мучи сличан рафинованом крвнику, тј. кад почнемо да губимо свијест, он престане са мучењем, полива нас хладном водом и дозива к свијести, како би могао да нас, свјесне, поновно мучи. Можда је то смисао оваквих јутара.

Па све и да је тако, ништа не може да ме спријечи да у овим тренуцима дишем страсно и слободно, као поред студених извора, на ваздушним висинама.

Иво Андрић (Знакови поред пута)

 *

Добио сам пријетећу поруку.

Неко хоће да ми врати дуг.

 *

Наша власт је добра као добар дан.

Увијек измами грађане на улицу.

 *

Читуљу великог Вође новине су објавиле преко читаве стране.

Дат му је простор који је заслужио.

 *

Диктатор је након кремације похрањен у урни.

Да му се не расипа бирачко тијело.

 *

Код нас је свима загарантована слобода говора!

-Узели сте ми ријеч из уста.

 *

Масовне гробнице су исплатива инвестиција.

Покривају све губитке.

 *

Нашег играча је веома тешко чувати.

Зато је и побјегао у иностранство.

 *

Нема смисла да се и даље пљујемо преко медија.

Пређимо за преговарачки сто.

 *

Откад сте се окружили горилама,

Ви се, господине, не дате препознати.

 *

Озбиљно смо запитани над својом судбином.

То значи да се и ми нешто питамо.

 *

Они су мени псовали попа, а ја њима фратра.

Да се види да смо спремни за дијалог.

 *

У бокс мечу противник ме је смрвио.

Био сам превише крупан залогај за њега.

 *

Министар полиције је веома савјестан човјек

који никада није имао посла са полицијом.

 *

Правда је спора, али достижна.

Што ће рећи да је и она у бјекству од закона.

 *

Објављујемо снимке тортуре.

Без икаквог уљепшавања.

 *

Српска дипломатија постиже сјајне резултате у борби за очување Косова.

Мора се признати.

 *

Нећемо ширити говор мржње.

Наћи ћемо љепши начин да вам саопштимо шта осјећамо.

 *

Полицајци су привели криминалца на саслушање.

И он их је саслушао.

 *

Бојан Рајевић

***

Афористичар са Цетиња, Бојан Рајевић, добитник је „Вибове награде” за сатиру, коју додељује лист „Политика”, саопштио је данас жири.

Одлуку о лауреату једногласно је донео жири у саставу: књижевник Љубивоје Ршумовић (председник), генерални директор АД „Политика” Зефирино Граси, уредник у „Политици” Петар Мићковић, сатиричар и председник Секције сатиричара Удружења књижевника Србије Драгутин Минић Карло и сатиричар и председник Скупштине фонда „Радоје Домановић” Александар Чотрић.

Рајевић је рођен 1988. године на Цетињу, где је завршио основну школу и гимназију.

Прошле године је дипломирао на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсеку за српски језик и јужнословенске књижевности.

Рајевић афоризме објављује у „Политици”, „Новостима”, електронском сатиричнику „Етна” из Београда и медијима у региону.

Заступљен је у више зборника афоризама који су објављени у Србији, Републици Српској и Црној Гори.

Добитник је награде за најбоље афоризме на прошлогодишњем Црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду, а претходне две године учествовао је на Међународном фестивалу „Сатира фест”, који се одржава у Београду.

У најужем избору за награду био је и Станислав Томић (26) из Зворника (Република Српска). Награда се додељује од 1995. године, писцима до 35 година, у знак сећања на сатиричара и новинара „Политике” Владимира Булатовића Виба (1931 - 1994). „Вибова награда”, која се састоји из повеље, плакете и новчаног износа, биће уручена добитнику на свечаности у згради „Политике”, 8. марта, на дан рођења Владимира Булатовића Виба.  

Танјуг

објављено: 24.02.2012.

http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Bojan-Rajevic-dobitnik-Vibove-nagrade.sr.html

***

С радошћу објављујем и на Тргу ову вест, срећна што је једном оваквом наградом започео своју каријеру великог књижевника садашњи професор (ускоро магистар) српског језика и јужнословенских књижевности, Бојан Рајевић, чији ће несвакидашњи таленат, сигурна сам у то, ускоро бити познат свима.
Задивљена сам тиме што је Бојаново познавање књижевности равно његовом таленту и што је све што је написао (било да су у питању поетски или прозни записи) изузетно вредно.
Као што рече наша Даца Машић, свима је јасно да је у питању наследник Матије Бећковића. Не заборавите ово име јер ће се о њему много причати и писати!

 „Дабогда имао па немао!“, каже позната јеврејска клетва. Сетим је се кад год останем без нечега што ми је улепшавало живот.

Јуче је потонуо једaн чидесан свет – свет мудрости, лепоте, доброте, духовности. Звао се „Боготражитељ“.

Био је то сајт који је уређивало неколико несебичних ентузијаста, место које сам обилазила сваког дана и напајала се лепотом вере, љубави, наде.
Има још сајтова на којима су вера и родољубље, истина и искреност, важни, али „Боготражитељ“ је био нешто сасвим посебно.

Кад сам прексиноћ упитала своју драгу Причалицу, која је била један од малобројних стубова „Боготражитеља“, да ли је истина то што је један члан форума написао (да ће се сајт угасити, а чини ми се да је наведени разлог био недовољна посећеност и мали број чланова), рекла ми је да сајту у поноћ истиче хостинг и да ће дружење трајати још недељу дана. Изгледа да се ту ништа више није могло учинити.  

Претпоставила сам да то значи да ће сајт бити видљив још недељу дана и да ћу за то време прочитати и, евентуално, сачувати још нешто за себе.

Јуче ујутру схватих да је „Боготражитељ“ нестао са виртуелног неба.
Сви чланови форума моле се за здравље главне администраторке која је у болници и бори се за живот и сигурна сам, сви се надају да ћемо једног дана опет бити заједно.

Помјаните нашу Кају у својим молитвама – да се врати својој породици и нама, и да нам „Боготражитељ“ опет буде место на коме сви тражимо и налазимо оно за чиме имамо насушну потребу. 

Након смрти, Фердинанд Порше, творац познатог аутомобила, доспе у рај.

Тамо га дочека Свети Петар: «Господине Порше, због Ваших заслуга у креирању чувеног  аутомобила, као и доприносу аутомобилској индустрији, можете  пожелети шта год хоћете и ја ћу Вам то испунити».

Порше се мало замисли па рече : «Допустите ми да мало разговарам са  Богом».  Свети Петар се сложи и одведе га у Божје просторије. 

Порше упита Бога: «Драги Боже, чиме сте били обузети док сте стварали своју креацију `Жена`?»

«Како то мислиш?», упита Бог. 

Порше:«Знате, Ваша креација је пуна грешака. Погледајте: предња страна није аеродинамична,  прави превише буке; одржавање је прескупо; пет до шест дана у месецу је потпуно неупотребљива; задња страна превише виси; константно се мора фарбати и дорађивати; предње лампе су премалене; потрошња горива је превелика...»

Бог се замисли па рече: «Господине Порше, можда је то истина, али статистички гледано, више мушкараца вози мој изум него твој».

(Из пристиглог мејла) 

(Слика са интернета) 

„Пепе, дођи овамо!“

„Нисам ја Пепе, ја сам Петар!“, јогунасто узврати дечак.

„Знам, соколе, ја то теби тепам“, нежно одговори деда. „Хоћу да ти дам нешто.“

„Шта то?“, радознало упита дечак.

„Једну свећу.“

„А шта ће ми?“

„Хоћу да је узмеш и да упамтиш добро шта ћу ти рећи. Узми је, али је немој користити! Ма колико мрачно било, немој је палити! Само оног тренутка када твој пут постане превише стрм, мрачан и безизлазан, ти је упали.“
Дечак га је гледао широм отворених очију и, иако није разумео дедине речи, оне су се дубоко урезале у његову главицу.
Године и године су прошле од тог чудног разговора. Наш Пепе је порастао, оженио се и за месец дана очекивао рођење првог детета.

Можда ово није идилично, али стварност се сурово поиграла са нашим јунаком. Тог магловитог поподнева је пожелео да се није ни вратио кући.

Откључавши врата, стропоштао се, онако обувен, на кревет и бесциљно зурио у слику преко пута. У руци је држао полуотворени папир, уредно пресавијен на пола. Од свих речи које је прочитао, њему су се по глави мотале: решење, технолошки вишак, хвала на доприносу, колектив, управни одбор.

Од шока није ни приметио да му супруга није код куће. Непријатну тишину је прекинула звоњава телефона.

„Љубави, ја сам. Само да ти се јавим да сам у болници. Немој ништа да бринеш! Доктор је рекао да...“

Испустио је слушалицу. Шта му се у том тренутку мотало по глави, само он је знао. Да ли од немоћи, да ли од умора, чврсто је зажмурио.

Учинило му се да чује неки глас. Отворио је очи, али никог није било. Поново је зажмурио и, овога пута јасније, чуо је глас који шапуће: „Сети се, упали!“

Глас је био толико познат, толико близак...

„Деда!“, повика наглас и као опарен скочи с кревета. Иако је у том тренутку имао  да обави важније ствари, он се, не размишљајући, инстинктивно спусти у подрум и извуче свећу.

Дрхтећи је извукао упаљач из џепа фармерки и, готово хистерично, упалио свећу.
Очи су му грозничаво колутале. Није разумео ништа. Тада је приметио нешто чудно. Свећа уопште није сагоревала. Како, зашто, није знао, али се восак није ни загревао, а камоли топио.

Трепнуо је и, на своје изненађење, лагано се осмехнуо. Разумео је.

Полако је подигао поглед и прошапутао:“Хвала!“

Кратким покретом руке угасио је свећу, одложио је и, са осмејком, изашао напоље.

Зашто свећа није сагоревала, никада није разумео. Оно што је он разумео било је много важније. То што је схватио те вечери у подруму постало је његов мото. Свима га је говорио. И мени га је рекао: „Огањ живота ће те прогутати само ако му то дозволиш. Упамти: нема огња који се не може угасити, и нема искре која се не може разбуктати.“

Када би га питали где је то чуо, са осмејком би говорио: „Испричала ми једна свећа“.

Стефан Сикимић, 4/3 

***

Шибице! Где су? Не, боље узми упаљач, лакше ћеш створити пламен. Неће па неће! Не вреди, било је влаге ових дана. Чекај, чекај, ево! Успело је, свећа гори! Погледај тај мали пламен који несигурно трепери! Неће се угасити, неће! Само да се навикне на своје окружење, ништа више.
Дечак је. Честитам, мама! Порођај је био тежак, али успели сте. Плаче, навикава се. Први пут удише ваздух, гледа те чудне људе око себе. Неће мама помоћи, ово морам сам.
Гледај, више не трепери, није се угасио! Пламен је стабилан. Додуше, мали је, али то није битно. Св док гори, добро је. Е, то је живот!
Дечак спава. Миран је. На сигурном је. Има већ месец дана како је код куће, у свом топлом дому, са родитељима. И тек понекад пламен затрепери, постане немиран. Треба му нешто. Жедан је, гладан је, можда хоће да се игра. Мама је ту да помогне, да врати стабилност пламену.
И тако, из сата у сат, пламен  је све већи, Стубови свеће се смањују. Восак се топи. Пламен нестаје.

Не, није нестао. Не види се. Треба узети нож и исећи део свеће који заклања пламен, улепшати свећу.

Младић има нову фризуру, своје прво свечано одело, и сада је спреман да започне свој први дан на послу. Настају  нови проблеми, али сада нема маме.

Младић мора сам да се потруди и да заустави треперење пламена свеће, да врати стабилност пламену. Он то може, исто као и онда давно, давно, кад је дошао на свет, кад је први пут удахнуо ваздух  и осетио чари живота. Пламен је стабилан.
И све тако у круг. Свећа и даље гори, пламен је стабилан па је немиран, потребно је исећи део свеће који заклања пламен.

Она гори, живот иде даље, али једног дана пламен ће се угасити, ветар ће однети све њене тајне и остаће само восак.

Марија Ђурић, 4/2

***

Гледам у свећу. Црвена је, а на њој је фигурица пчеле. Свећа је запаљена. Док гледам у пламен, размишљам о начину на који се пламен извија у ваздух, као спретна балерина на сцени: час је усправан, час иде на једну, час на другу страну
У тренутку када помислим да ће се свећа угасити, пламен као да поново оживи, постајући све већи и заноснији.
Свећа може да буде леп украс, али може да буде много више од тога. У временима када струја није постојала, свећа је била једини извор светлости у мраку. Људи су, захваљујући том разиграном пламену, могли да читају књиге, да пишу, да се крећу кроз мирне ходнике или да само седе и рзмишљају.

Данас се свеће најчешће пале у лепим и свечаним тренуцима, на романтичној вечери или у току празника.

За рођендан се на торту стављају свећице и онда дете прво замисли жељу, дуне у свећицу и тек тад се осећа да је годину дана старије.
Та игра коју пламен изводи изгледа тако невино и лепо, али може да буде опасна. Може да опече, а може чак из тог пламена да се роди велика ватра, да настане пожар и направи велику штету.
Живот се може посматрати као једна свећа која гори. Свећа брзо изгори, док живот траје много дуже. Ипак, живот је сувише кратак, иако је то нешто најдуже што човек уради – живи. Што је виши пламен и што се више увија, то је живот узбудљивији и лепши; што је пламен слабији, живот је досаднији и као да у том животу не постоји нада.
Тај пламен за мене представља наду, коју налазим у тешким тренуцима. Подсећа ме својим лелујањем на то да у животу могу наићи и на успоне и на падове, али да не смем да очајавам, већ морам да наставим да живим, као што и пламен наставља да гори.

Само ми је жао што пламен мора једном да се угаси. Ветар ће јаче дунути или ће неко просути воду. Чак и ако се то не деси, свећа ће се истопити и пламен ће се сам угасити.
Волела бих да људи буду као свећице које сам једном ставила на рођенданску торту. Те свећице су биле посебне: нису могле да се угасе, без обзира колико пута дували у њих. Биле су непоколебљиве, баш као што желим да свако од нас буде.

Ксенија Живковић, 4/1

***

Донела сам свећу и запалила је. Дала сам неколико назнака или сугестија и – добила много занимљивих прича које су настале као резултат писања трећег писменог задатка ове године. 

(bici, a ne bitci; jednom rukom, a ne sa jednom rukom);-)

http://www.youtube.com/watch?v=BbD9gLumfHs&feature=youtu.be

http://www.youtube.com/watch?v=7EOGa4PYNcs&feature=youtu.be 

(Слика са интернета)

Бранислав Нушић назвао је неку госпођу кравом и због тога доспео на суд.

Судија му је одредио новчану казну коју је он, наравно, платио.

Пре него се разиђоше упита судију:

"Господине судијо, а када бих ја крави рекао да је госпођа, да ли бих и онда био кажњен?"

"Наравно да не бисте били кажњени у том случају", одговори му судија.

"До виђења, госпођо", одговори Бранислав Нушић и напусти просторију.

(Анегдота са интернета) 

(Слика са интернета) 

Неки је младић имао савршено срце. Није било ожиљака ни зареза на њему. Сви су се слагали да је његово срце најлепше. Младић је био врло поносан и све се више и гласније хвалио својим прелепим срцем. Изненада се појавио неки старац и рекао:

- Зашто твоје срце није тако лепо као моје?

Старчево срце је снажно ударало, али је било пуно ожиљака. На неким су местима комадићи били премештени, а на друга стављени, али нису потпуно одговарали. А било је пуно места где су цели комади недостајали. Људи су гледали старца с неповерењем. Како може и помислити да му је срце лепше од младићевог?

Младић је погледао у старчево срце и насмејао се.

- Мора да се шалиш? – рекао је – Упореди своје срце с мојим: моје је савршено, а твоје је препуно ожиљака.

- Видиш, сваки ожиљак представља особу којој сам даровао љубав – извадио сам комадић срца и дао јој га. Најчешће су и они мени поклонили комадић свога срца који није баш савршено пристајао на празно место у мојем. Каткад сам поклонио комадић срца, а да нисам добио други заузврат. Ту су настале велике празнине и удубљења. Иако су отворене празнине болне, подсећају ме на љубав коју смо делили. И за те људе гајим наду да ће се једног дана вратити и испунити их. Младићу, видиш ли сада шта је истинска лепота?

Младић је неко време уронио у мисли. Пришао је старцу, посегнуо за својим младим, савршеним срцем и отргнуо комадић, те га дрхтавим рукама пружио старцу. Старац је прихватио комадић младићевог срца, одломио комадић свога и сместио га на рану младићевог срца.

(Прича са интернета) 

   Писао ми је пријатељ из Америке. Отишао, док је млад, да се тамо нађе и снађе. Општепознато је да по тим Америкама има много снађених (израз из једног домаћег филма), па је и сам пожелео да буде такав, а узгред и да се стручно усаврши.

Добра вест је та што су му Амери признали и наш факултет и магистратуру, тако да је могао на тим основама да настави усавршавање.

Упознао је много људи, што оних које је и очекивао да упозна, што оних које није. Упознао је и један мешовити, америчко-српски пар, те је госпођа, Американка, пожелела да јој он држи часове српског.

Обратио ми се за помоћ. Брже-боље нађох неколико приручника, од оног најједноставнијег и најсмешнијег (Српски у свакој прилици) до најозбиљнијег, са цд-ом, чији је аутор један од мојих професора, Б. Ћорић.

Од свега што ми је било нуђено одлучих се за три приручника различита по изгледу, структури и обиму, те их послах, додајући и своје три „Русије“ и два „Трга чуда“, срећна што је и преко баре неко заинтересован за моје стваралаштво.

Нисам му рекла шта све шаљем, јер сам желела да то буде изненађење. Због тежине, послах две пошиљке, пошто је грамажа износила нешто више од два кг.

После десет дана пошиљке су стигле, с тим што је од осам послатих на његову адресу стигло три: два приручника и један „Трг“: у једној коверти једна књига и у другој две.

Шта год да се десило, без обзира да ли су се некоме допале књиге или су бачене јер  нису биле подобне за други континент, или је нешто треће у питању, све ме могућности подједнако растужују – пошиљке нису стигле на одредиште.

Углавном, пошто он није одмах реаговао, а није му ни пало на памет да приликом пријема  гледа грамажу и остало, појео вук магарца.

Одлучих се за репризу. Стало ми је да моја „Русија“ стигне у Америку, шта кошта да кошта!

Шалтерска радница, упозната са свим детаљима, била је много пажљивија. Књиге је најпре ставила у коверат. Потом се предомислила па их је умотала у папир, остављајући мало празног простора са стране како би се видело да је то тисковина. Онда је канапом све то пажљиво увезала и на крају додатно попреко облепила  лепљивом траком. Радила је то прилично споро и толико трапаво да није било нимало пријатно посматрати њену акцију (ако се то може назвати тим именом).

Човек иза мене био је прилично нервозан. Почео је да гунђа чим је стигао, док радница још није ни почела да пакује моју пошиљку. Није деловао као неко коме се ужасно жури, већ као неко ко увек гунђа, зановета, закера, кука, пљује, псује и све томе слично.

Кад је девојка устала и отишла по канап, зазвонио му је мобилни. Јавио се и псујући, одсечно, тако одсечно да су ми се ноге одсекле, свом саговорнику рекао само:“Заузет сам!“

Девојка се већ враћала са канапом у руци и, док га је секла, зачула сам поново онај груби глас:“ Боље да си јутрос сломила обе ноге него што си дошла на посао! Мања би штета била!“.

Устукнула сам и прогутала кнедлу. Какав несрећник! Колико ли је зла и несреће у њему кад је због једне баналне ситуације у стању да изговори овакве речи?!?

Сетила сам се пријатељицине приче о једном возачу аутобуса који се толико разбеснео на пролазника да му је рекао: „Дабогда те хитна помоћ возила кући!“

Пошто је прорадио суседни шалтер, мргуд је прешао тамо, тако да сам могла да га видим. Изгледао је као човек од четрдесет и кусур година; леденог, готово укоченог погледа и дугуљастог, каменог лица. Из тих очију севала је мржња на све стране. Предао је тисковину, неке новине, брзо завршио шта је имао и отишао.

Где год да је отишао, сигурна сам у то, сејаће гнев, злобу, мржњу, а кад се то посеје – зна се какви плодови могу бити. Његови саговорници гутаће кнедле или ће му узвраћати истом мером, а само ретки, они који схватају колика је количина његове несреће и колико му сваки дан мора бити тежак – можда ће се потрудити да му се осмехну и, правећи се да нису уочили његову мрзост, наћи понеку лепу или умирујућу реч.

Још има људи који разликују истинске несрећнике од оних умишљених и неизлечивих: истински несрећници могу се излечити уколико наиђу на истинске човекољупце, увек спремне да другима упуте реч разумевања, утехе, љубави;  умишљеним несрећницима лека нема јер они само свој глас чују.

А лепа реч  је жива: она буди, покреће, радује, одржава,  спасава, а духовно уснуле васкрсава.

Ја се нисам насмешила и тешко ми је да то чиним док ми у ушима одјекују  реченице попут оних које сам чула док сам чекала да моја пошиљка крене на далек пут. Не спадам у ону мањину о којој бар могу да пишем, дивећи јој се и живећи окружена  већином којој није битно на који ће начин изразити свој гнев или своје задовољство, као што јој није битно ни то да ли ће то чути онај коме су речи упућене или онај коме нису.

Само речи које су стигле на праву адресу могу послужити својој сврси, као и пошиљке.

Празне речи, као и празне пошиљке, могу само да нас растуже, јер њихова празнина дуго одјекује у нама; оне друге, бремените смислом и добротом, налазе у нама свој дом и испуњавају нас, ко год био њихов адресант.

Има нас разних: и испуњених и празних.

Виолета Милићевић

 

На овој слици видите Алберта Ајнштајна, али ако устанете и одмакнете се неколико метра од рачунара - видећете Мерилин Монро. Покушајте!

 

На овој слици многи ће видети само једног човека, али ако боље погледате - видећете младића и девојку како се љубе. Дакле, језик љубави се налази у очима.

На овој слици многи ће видети лобању, али ако мало боље погледате - видећете девојку која седи испред огледала.

Преузето са:  http://www.mudremisli.net