TRG CUDA

(Слика са интернета)

Jедан брачни пар прослављао је двадесетпетогодишњицу брака. Био је надалеко познат по томе што се за двадесет пет година брака муж и жена ниједан једини пут нису посвађали.

Новине и телевизијске куће су пристизале са разних страна да провере на лицу места у чему је тајна овог успешног брака.

Уредник једних новина обратио се мужу:

- Господине, реците нам у чему је тајна вашег складног брака. Просто је невероватно да се ниједном нисте посвађали са својом женом.

Човек се нагну напред и, присећајући се дана проведених на меденом месецу, започне причу:

- Одмах после венчања отишли смо у један егзотични град где је било мноштво забавног садржаја.

После краћег договора одлучили смо се за јахање коња. Узели смо свако свог коња и почели да јашемо. Мој коњ је био миран и послушан, али онај на коме је моја жена јахала био је веома немиран. Изненада, коњ се ритнуо и збацио моју жену која је наглавачке пала на земљу! Она се, потпуно мирна, лагано усправила, потапшала коња по леђима и тихо проговорила: «Ово ти је први пут». Попела се на коња и наставила јахање.

После краћег времена коњ се поново ритнуо и моја жена се опет нашла на земљи. Опет је достојанствено устала и смиреним гласом рекла: «Ово ти је други пут.» Ја сам то само посматрао и дивио се смирености и сталожености своје жене.

Када ју је коњ трећи пут збацио, она је лагано извадила магнум из појаса и хладнокрвно убила коња на лицу места! У запрепашћењу сам почео да урлам: «Јеси ли ти нормална, луда жено?!? Како си могла да убијеш јадну животињу?!?

Жена ме је смирено погледала и благим тоном рекла: «Ово ти је први пут.»

То је то. Од тада се у свему слажемо и живимо у складном браку - заврши муж своју причу.

(Име аутора текста непознато)  

 Видећете, то ће бити лепа и важна година. Биће велика – од јануара све до децембра. У њу ће стати сви рођендани и много незаборавних тренутака.

Биће то година која се памти. Негде ће саградити пут, негде мост, негде школу. Многи ће се уселити у нове станове.

Сви ће се нечему обрадовати. Слушаћемо добре вести.

То ће бити година у којој се расте. Деца Србије порашће у новој години за преко 20 милиона центиметара и за више од 20 милиона килограма.

Много ће се продавати огледала и чешљеви. Лекари ће зевати у амбулантама јер ћемо бити здравији него икад.

Биће то година лепа као слика. Процветаће багрем и липа. Родиће поново трешње. шљиве и грожђе. Небо ће бити плаво и велико. Сунце ће нам бити лепо и топло. Неко ће написати нову песму. Неко ће се први пут заљубити. Нове мајке носиће у рукама нову децу.

То ће бити добра година. Радићемо, учити и певати. Кад се заморимо, увек ће на време доћи субота и недеља.

Завршићемо неке важне послове и започети неке још важније. Сви ћемо се сликати, за успомену на ту добру годину.

Кад се поново сретнемо, 31. децембра, нећемо се познати јер ћемо сви бити већи, лепши и паметнији...

Душко Радовић

***
Ипак, морам признати, најоригиналнија порука коју сам примила на почетку 2012. године гласила је:

У кризи морамо штедети на свему, па и на рачуну за телефон. Користим овај смс да ти пожелим срећну 2012,

срећан Божић, тј. Христос се роди, срећан рођендан, славу и Ускрс, тј. Христос васкрсе.

У случају са се разболиш, желим ти да брзо оздравиш. Лепо проведи 1. мај, да се одмориш и поцрниш на летњем одмору и, у случају да се криза одужи, желим ти срећну 2013! 

 1. поглавље

     Рођен сам једне мартовске ноћи у штали пуној влажног сена и сламе, испод јасли из којих су јели коњи. Нисам се ни по чему разликовао од остале браће.

- Био си налик на великог миша, слеп и глув - рекла ми је једном приликом мајка док ме је дојила и лизала, у потпуном мраку, јер је преко дана стражарила да се неко не приближи и угрози мој живот и живот моје браће. Чувала нас је, рече, од разних предатора.

Иако нисам схватао ко су предатори, тад сам се, признајем, први пут уплашио и помислио како је живот суров.

Но, први доказ те суровости у мом случају, био је дан кад су ме одвојили од мајке. Човек који је био власник места на коме смо живели ухватио ме је за уши, подигао ме високо и ставио у један кавез, у коме су се налазила моја браћа и сестре, беле, црне, сиве и црно-беле боје, какав сам био ја.

Тог јутра нисам ни доручковао. Убацио нас је у једно огромно, покретно чудо (касније сам чуо да се оно зове ауто) и дуго, дуго возио. Није ми пријала та вожња и први пут сам осетио да ми се мути у глави и да ми је мука.

Кад нас је изнео и поставио на велики картон у неком пролазу, недалеко од велике градске пијаце (тако се зову места на којима људи продају и купују све што им треба, а често и много тога што им не треба), шћућурио сам се уз своју браћу и сестре и осећао да сам мањи од маковог зрна.

Људи су пролазили, гледали друге људе и кутије на којима се налазило одело, играчке, чоколаде, жваке, семенке, а ја сам дрхтао од страха и од глади.

Понеко би застао (најчешће деца), узео неког од нас, помазио нас и – отишао.

- Мама, види како су слатки! Бели зека доноси срећу, зар не?- питало би неко дете своју мајку.

- Јесте, злато моје, али ми немамо где да држимо зеку. Зеке су много прљаве и штеточине су, а ми смо тек купили нов намештај – одговорила је једна мајка.

- Види како је леп овај малиша! – рекла је једна девојка, држећи за руку свог дечка.

- Допада ти се? Колико кошта овај зека, господине?

- Осамсто динара...

Младић и девојка су се погледали. Очигледно су били сиромашни. Продавац је видео да се колебају.

- У реду. Видим да волите зечеве. Ево, за вас, пошто је љубав у питању, нека буде за четири стотине!

Очи те девојке су заблистале. Младић је извадио новац из џепа и платио.

- А шта једу?

- Храните их сеном, сувим хлебом и поврћем. Само им не дајте свежу траву нити купус. Дајте им шаргарепу, першун, јабуке, све што имате, осим слаткиша.

- Пију ли воде?

- Наравно. Сипајте им сваког дана свежу воду у посебну посудицу!

- У реду. Хвала.

И отишли су.

- Тата! Види овог зеку! Хоћу да се играм с њим!

- Други пут, сине! Журимо! – одговорио би отац.

- Погледај, Весна, како су дивни!

- Да, али чула сам да су преосетљиви и незгодни за одржавање.

 - Имаш право, велика је то обавеза. Мораш стално да чистиш за њима, да им купујеш храну, да пазиш шта раде...

Првог дана наш власник је продао само двојицу моје браће. Нервирао се што му дан  није био успешнији, иако се на све начине трудио да пролазницима прода што више нас, обмањујући их да смо патуљасти, да ћемо још само мало порасти и да је наша максимална тежина килограм и по. Неки људи, очигледно, не воле велике кућне љубимце, па се обрадују кад могу да купе нешто што је минијатурно, као што су патуљасти зечеви.

Опет смо стављени  у гепек тог аутомобила и опет смо се труцкали до свог дома.

Обрадовао сам се неизмерно кад сам поново угледао своју мајчицу. Загрлила ме је нежније него икада и нахранила ме је. Њено млеко је било тако топло и слатко, а ја сам био тако гладан да сам цимао, цимао све док ме стомачић није заболео. Исто су чинила и моја браћа и сестре који су се вратили кући.

Те ноћи мајка нас је грчевито стегла у загрљај. Осетио сам подрхтавање њеног стомака и целог тела, иако ништа нисам чуо. Извукао сам главицу испод њеног топлог стомака и погледао је. Приметио сам у њеним очима велике светле искре. Плакала је. Тада нисам знао зашто, али сам осећао да ми се стегло срце и да ме боли стомак, иако сам био сит. Био је то страшан бол, готово неподношљив. Као да ме је нека оштра пруга пресекла на пола, па је горња половина мог тела заувек остала црна, а доња бела.

Кроз главу су ми пролазили тренуци у којима сам се безбрижно играо с браћом, ту под јаслама или по штали, док би коњи спавали; тренуци у којима смо разбацивали сламу унаоколо и засипали њоме једни друге, или пак они у којима смо се јурили све док нас мама не би опоменула. Тако сам некако, помоћу лукавства званог сећање на срећне тренутке, мислећи на игру и одвукавши мисли на другу страну, успео и да заспим.

Виолета Милићевић 

*** 

(Пре непуне две године објавила сам  овде пост о започетом роману за децу и осетљиве, чији је радни назив "Звали су ме Лу". Ових дана радила сам на томе и дорађивала завршницу, обећавајући себи да ћу ове године бити вреднија него претходне. Време које је пред нама показаће резултате).

●ஜ۩۞۩ஜ● 

Dalibor Drekic

http://palindromija.blogspot.com/2011/12/blog-post_30.html

Preporucujem vam jedan nesvakidasnji sajt o cudima koja su svojstvena jeziku,

tj. o ljudima koji umeju sa recima onako kako retko ko ume:

http://palindromija.blogspot.com/

Најбољи дан у твом животу је онај дан кад одлучиш да је твој живот само твој.

Без извињења или оправдања.

Без икога на кога ћеш се ослонити, од кога ћеш зависити или кога ћеш кривити за своје промашаје.

То је дан кад твој живот заиста почиње.

Боб Мовад

Nikad ne treba očajavati kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća.

Što otpasti mora, otpada: što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti.

Treba u sebi živeti i na celi život misliti, na sve svoje milione mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo ni izgubljeno. 

Rajner Marija Rilke

***
Iz tehnickih razloga nisam u mogucnosti da objavim post pisan cirilicom ili "srpskom" latinicom. Ovo je jedina mogucnost koju trenutno imam, a ne zelim da, zbog tehnickih problema, moji citaoci gledaju predugo slike neobicnih cipela. Ipak su stikle previsoke.;-).
Posle njih, i inace, Rilke dodje kao pravi melem.

   Помало одмерено, више сањалачки, са сузама у очима, са две путне торбе дошао сам у Београд, са неколико хиљада динара у џепу и са неколико милиона снова у глави. Дошао сам у град где није имао ко да ми се обрадује, да ме сачека, да ми придржи торбу док силазим из воза, или да ме бар препозна и да ми се осмехне, па макар и случајно, грешком.

Дошао сам у највећи град, где није било ни најмањег дела мене. Дошао сам без помпе и најављивања, а нисам, искрено, имао ни коме да се најавим. Дошао сам радничким аутобусом и са “нерадничким” амбицијама – да пишем. Студирање социологије био је само изговор, како пред родитељима тако и пред целим светом. Било је то само добро смишљено оправдање које, ето, још увек траје.

У Београду није било моје баке да ми нешто умеси, није било мојих паса и мачака, нити мојих тајних провинцијских пречица којима сам овладао до савршенства. Није било ничега што ме је асоцирало на лично.

Испред мене се само простирао бескрајни неосвојени простор. Сваки корак у непознато представљао је освајање новог. Нажалост, све што сам видео, бар на почетку, било је изнајмљено, купљено, коришћено, бачено. Укратко, било је туђе. Након неколико недеља, и ја сам се осећао тако.

Стекао сам много познаника, али ниједног јединог пријатеља. Једва сам чекао да побегнем из Параћина, а после сам једва чекао да му се вратим. Више од свега ми је недостајала присност малих градова, људска топлина и нежност.

И оно мало београдске блискости коју сам успео да остварим на почетку одисало је управо људима из провинције. У Београду су били силом прилика, као и ја уосталом. Упорно смо тражили своја места, своје људе, своје интимне свемире које ћемо, једном, претворити у успомене…

И мислим да ја управо то и радим.

* * *

Чим сам прешао границе родног града, схватио сам да нисам ни најталентованији, ни најлепши, ни најјачи, ни најпопуларнији, нити сам то икада и био осим у својој верзији себе. Осетио сам да сам тек један у низу, број индекса, седамсто и неки који конкурише за посао, десет хиљада и неки који је те године из унутрашњости дошао у Београд. Одједном сам постао део неког чудног света коме нисам припадао и о коме сам годинама, нажалост, сањао неке потпуно погрешне снове.

Нисам имао где да се склоним, није било ничега преко везе, никога да ме упути, ноћу да ме покрије, а ујутру да ми скува чај, да ми пожели добро јутро и да ме загрли. За све њих сам био само један од многих, лепушкасти дечачић са јужне пруге који све мора да плати дупло, и то са каматом, а некад, за казну, и троструко…

За мене је Београд, бар у почетку, био исто што и за већину Београђана Париз, Њујорк, или Лондон – неосвојива тврђава. Чим сам начинио прве кораке, одмах сам се изгубио. Проналазио сам праве улице у погрешним деловима града, чекао сам праве трамваје на погрешним странама, чекао сам додуше и праве људе на погрешним странама, али то дефинитивно, схватио сам касније, нема везе једно са другим.

На факултету сам, рецимо, одмах, још првог дана, налетео на оне неприступачне Београђане са којима, бар са једним делом, нисам успео да успоставим никакав однос. Веровао сам да су ти људи упућени у нека тајна учења, виша знања, или да су у својим визијама света имали нешто узвишеније од осталих, па их је то једноставно натерало да буду неприступачни и на своју руку. На крају сам схватио да су били само сујетни и препотентни, али то је ионако више њихов проблем него мој.

Географију Београда сам, као раније и Параћина, најбоље учио по девојкама, односно по местима где су становале. Свој родни град сам због њих препешачио уздуж и попреко, мада то није неки проблем ни када је једнодневна екскурзија а камоли двадесетогодишња као што је била моја. Сваку улицу памтим по некој девојци и, да није било њих, тешко да бих икада чуо за имена неких наших хероја из ближе а и даље историје.

Додуше, Београд не памтим по улицама девојака, већ по насељима и општинама где оне живе: Невена са Дорћола, Јелена са Булевара, Сања са Лиона, она мала безимена са шушкавим гласом из неког од блокова у Новом Београду, лепушкаста Тара са Врачара, Марина из Земуна...Све оне чине Београд лепшим, приступачнијим, и оне су његова права реклама и разгледница а не којекакве примитивне силиконске примадоне од којих се сваком иоле нормалном човеку подиже коса на глави.

А мислим и да је велики комплимент за девојку када један дечко, па још провинцијалац, памти читав град само због ње. Ако данашње девојке уопште и умеју да примају комплименте...

* * *

Не палим се на високу моду Београда. Која је висока само зато што захтева високе плате. Нисам тип који се слика са спортистима, јури за естрадом и другим “славним” личностима које су своју “славу” стекле, пардон купиле, највећи део њих, не у реалности, залагањем и радом, већ у медијима. Наравно, није проблем само у њима, већ и у систему који нас учи да су такве особе важне. Камо среће да су такве сподобе изузетак!

Међутим, ми данас у Србији имамо хиљаде и хиљаде њихових клонова. Исто се шминкају, исто се облаче, исто се понашају. Верујем да би све те рибе са естраде без медија биле најобичније исфрустриране фуксетине из краја на које нико не би ни обратио пажњу, или би можда, што је вероватније, израсле у здраве девојке са нормалним амбицијама.  Док овако.. Ма боље да ћутим.

Углавном, Београд волим због, на први поглед, обичних људи који и дан-данас, упркос свему, носе његов дух. Волим га због возача трамваја, продавачица у пекарама које раде нон-стоп, вечних студената, конобара сезонаца, неуморних куварица у студенској мензи, мамурних сабораца за шипку у градском превозу, клинаца који тек долазе, стараца који већ одлазе…

Београд волим због њега самог, због његове историје и раскоши која ме увек изнова осваја и опомиње да је не нарушавам, већ оплемењујем.

Иако ретко кога познајем док шетам Скадарлијом, имам осећај да у сваком тренутку, због атмосфере, познајем све. Човек не мора да познаје град да би га волео. Човек не мора да познаје људе да би препознао оно људско у њима. Тако је и са Београђанима, тако је и са свим људима света…

Са друге стране, не волим овај данашњи Београд. Не свиђа ми се, не одговара ми, не припадам му. Осећам се некако страно и изоловано, као да гостујем у њему.

Радије слушам о пробуђеном Београду шездесетих, о песмама слободе које су се певале седамдесетих, о блискости и лакоћи живљења осамдесетих. Радије слушам о Београду наших родитеља, наших омиљених писаца и глумаца, него о овоме, граду егоиста, коме једним делом и сам припадам.

Данашњи Београд не само да је изгубио онај префињени укус отмености, већ се у потпуности потрошио, пренатрпан нереалним и нељудским амбицијама које су зарад профита прогутале све друго. Све је мање оне грациозности и лепоте која још увек, бар понекад, засветли у пуном сјају, а све је више незаинтересованости и неке нарочите препотенције која више подсећа на деструкцију свега постојећег него на ароганцију.

Нови Београд је постао добра копија лоших проамеричких визија вештачких градова који функционишу на дугме и даљински, који више подсећају на боксеве за пилиће бројлере него за људе. Подсећају на гомилу мондијалистичих касарни савршено функционалних и потпуно неинспиративних које не асоцирају на слободу, што им је био примарни циљ, бар на папиру, већ на џиновске кавезе и ланце који треба да усисају људе у валове анонимности и празнине. Сењак и Дедиње су постали најбољи примери најгорих богаташких побуда необуржуја који су сасвим пристојно наплатили све своје непристојне послове обављене  претходних деценија.

Међутим, какав год да је, Београд је Београд. На нама је да га поправљамо и мењамо, као што је на другима да га кваре и уништавају. Сваки детаљ Београда је детаљ историје која је вековима, са срећом и тугом, грађена и прилагођавана потребама човека. Славећи људе који су га прославили, славимо и нас саме у њему. Поштујући њих и њихов допринос, отварамо врата вечности кроз која сви ми једном морамо да прођемо. Без великана Београда, или било код другог града, не можемо ни ми сами да будемо велики у том истом граду. Будућност без прошлости је књига без садржаја.

Ми нисмо измислили Београд, иако би се неки заклели у нешто потпуно супротно. Он је постојао и пре нас, а постојаће и после нас. Ми можемо да га упознамо, да причамо и пишемо о њему, можемо да му се дивимо, да се љутимо на њега, да га остављамо и да му се враћамо као старој љубави. А можемо и да га мењамо, бар мало, бар понекад. И то на боље наравно, пошто на горе и није нешто нарочито занимљиво, нити тешко, пошто то, ионако, велика већина и ради. Па нећемо ваљда и ми?!?

  Стефан Симић

Istina, nisam ni ja jos videla ovakvu obucu u obliznjim radnjama, ali mi je, srecom, pristigla mejlom.
Evo i linka ka blogu autora: Kobi Levi

Група од пет-шест девојака стајала је испред велелепне фонтане. Поветарац је таласао дуге, свечане тоалете, а девојке су покушавале да се наместе тако да истакну своју силуету, косу, прескупу хаљину или дијамантски накит.

Фотограф се дуго намештао не би ли ухватио што бољи кадар, све док једна од њих није рекла:“Хоћемо ли данас почети са тим фотографисањем?“

Фотограф се усправио, спустио објектив и замишљено рекао, гледајући у бескрај небеског свода, као да тражи нешто: „ Нећемо још. Нешто на овој фотографији фали.“

Девојке га чудно погледаше, вероватно помисливши да је луд. Шта може да фали слици на којој стоје оне, младе, лепе, дотеране?
“Побогу, човече, хоћеш ли ти да нас фотографишеш или нећеш?“, викну видно изнервирана девојка.
“Засад нећу. Прво морам да установим шта то фали. Дотад седите, попијте нешто, а ја ћу вас касније позвати“, смирено рече фотограф и седе у своје ћоше.

“Када бих само знао шта то фали!“, мислио је, лупкајући нестрпљиво по коленима.

Након неког времена, једна од девојака је устала и издвојила се из групе. Грациозно се кретала, дуга црна коса јој је падала преко рамена, а хаљина је стајала као саливена. Причала је са неким младићем који јој се, без сумње, удварао.
Фотограф их је дуго посматрао  и неприметно успео да их фотографише, док је сунце стидљиво залазило за оближњу шуму. Задивљено је гледао у слику на екрану свог апарата. „Да, то је савршена слика! Обоје се смеју.“

Девојке су се поново поређале испред фонтане, надајући се да ће коначно бити фотографисане. Заузеле су исте позе као и први пут, у истом правцу су гледале.

„Насмешите се, молим!“, рече фотограф.

Девојке разменише погледе, промешкољише се и коначно се осмехнуше.

„Искреније, девојке, искреније!Хај`те да ово буде најлепша фотографија!“

Да ли због пића које их је опустило или због веселе атмосфере у коју су се утопиле, осмеси су им блистали свим својим сјајем.
“Браво, девојке! То је то! Блистате!“, ускликну фотограф од среће. Претходно су им само осмеси недостајали да би биле савршене у свој својој лепоти.

Истина је. Осмех је најмоћније оружје. Оно спасава човека кад се нађе на ивици провалије, несреће, туге или бола, ојача му дух и тело и води га кроз непознате пределе, крај непознатих људи, све до величанственог успеха.

Постаните здравији, веселији, задовољнији, смелији! Насмешите се, молим!

Христина Веселиновић, 4/1

***

Седећи у удобној фотељи, Лана је размишљала о свакодневним стварима. Покушавала је да одговори на питања која су се нагомилавала, као што су: шта правити за ручак, колико је напољу степени, шта обући...

Тишину је парала тиха музика са радија. Мирис тек испечених колача испунио је собу. Тај слаткасти мирис отворио је кутију пуну лепих успомена из детињства.

Убрзо, Ланино лице је украсио осмех. Испунила ју је радост, за њу давно заборављено осећање.

Схватила је да је постала само део слагалице коју чини хладан и сив град. Покушала је да се сети шта јој је последњи пут измамило осмех. Тај тренутак је био тако давно да је готово постао део прошлости, заборава.

Одлучила је да „пробуди“ људе, желећи да их подсети какву лепоту осмех носи. Изашавши из стана, удахнула је мирис свежег јутра. Упутила се ка продавници играчака. Журећи, случајно је ударила жену која је испустила све папире.

Лана је почела да се извињава и скупља папире са којима се ветар играо. Изненађена Ланином добротом, као и извињењем које није очекивала, жена је тихо изустила: „Хвала“ и насмејана кренула даље.

Пожурила је желећи да претрчи улицу док се није упалило црвено светло на семафору, кад ју је зауставио снажан мирис ружа. Окренула се и угледала погрбљеног, старог човека како продаје цвеће. Од хладноће је једва изговарао: “Руже! Само педесет динара!“

Лани је изгледало као да разговара сам са собом, пошто људи нису обраћали пажњу на њега. Сви су као негде журили. Желећи да купи неколико ружа, дала је деки новчаницу у толиком износу да је он само жалосно одговорио: „Али ја немам да вам вратим кусур!“

Лана се само насмејала и рекла му да задржи све. Дека није могао да верује шта му се управо десило. Од среће је почео да игра, а осмех није могао да сакрије.

На путу до продавнице помогла је једној баки да пређе улицу, као и једној жени са колицима за бебу да уђе у аутобус. Заузврат је добила осмех, који је и представљао њен циљ.

Напокон, купивши играчке, ушла је у дом за незбринуту децу. Радост, песма, смех је само део чаролије која је испунила простор.

Последњи зраци сунца давно су красили небо. Задовољна, Лана је почела да размишља како је мало потребно да човек буде срећан, само што се људи не труде довољно, како човек својим делима може да улепша неком дан, и без гласа поручи:“Насмешите се, молим!“

Склопила је очи и утонула у сан.

Зорана Вучићевић, 4/1

***

Благо грчење мишића, кожа на образима се затеже и мрешка, око очију ситне боре, а онда се и усне повлаче како би се и зуби придружили овој композицији.

Знате ли шта је то? То је осмех.

Грохот, церекање, кикот...Какав год да је, осмех је вредан. Некада помислим да је толико вредан да су људи почели да крију своје осмехе од других.

Свет је сив, сив без људских осмеха и брижних додира.

Зашто је тешко унети мало боје, испасти будала зарад нечијег осмеха? Зашто сви не бисмо збацили стеге које нам је друштво наметнуло  и смејали се док нам се у глави  не заврти, док нас стомак не заболи? Шта би се тада десило?

Ништа, сем једне мале промене – били бисмо срећнији.

У последње време за осмех треба имати храбрости. Ко зна шта ће људи помислити ако насмејани корачате улицом!

Смех треба ценити јер ништа није позитивније од њега, јер ниједна реч не може заменити ону топлину у телу коју нам неко поклони осмехом.

„Осмех ништа не кошта, али много вреди“, речи су са пропагандних постера. Толико је истине у њима, али као да су људи те речи заборавили.

Како измерити вредност осмеха? Да ли у сузама које је зауставио или у срећи коју неко осети? Нико то не зна, али сви знају или су барем знали да вреди много више него што се на први поглед чини.

За осмех је потребно мало, а он значи много и вама и особи којој га дарујете.
Знате ли да је за осмех потребно употребити мање мишића него за мрштење?

Па ето, насмешите се, макар и због лењости!

Радмила Живановић, 4/1

***

Други овогодишњи писмени задатак је иза нас. Ево неколико радова матураната, ученика 4/1, на тему „Насмешите се, молим“, која је, очигледно, била прилично инспиративна јер су приступи теми различити, a мени су били врло занимљиви.

Једне прозрачне ноћи међу звездама изби свађа која је од њих најнежнија, најблиставија, најлепша.

Како само једну од младих лепотица издвојити и дати јој круну лепоте?

Шапутале звездице, шапућући све више се спуштале ка земљи, све светлије постајале и круниле се као латице сребрног цвета. Изненада се једна присети да се одавно нису купале у језеру. У ноћи пуној мириса трава спуштале су се звезде и попут сребрних лептирића падале на језеро. Звезда која је прва стигла на обалу језера чу некакав танани звук и зачуди се.
У својој небеској башти могла је много тога да види и чује, али глас фруле био јој је непознат.

Полако, задржавајући дах прикраде се Звезда ка месту одакле је звук долазио и виде: седи чобанче, свира, фрулом успављује ветар.

Загледа се Звезда у младића, не дише, не помера се с места. Да је бацио удицу, могао ју је у часу ухватити. Али, не осврће се момак, не гледа. Зна: “Ко Звезду небеску у срцу прими – душу је своју изгубио”. Али, сопствене га очи не слушају.

-Свирај ми још мало! – замоли Звезда, а језеро сребром букну.

Како је могао да је одбије? Да од очију њених умакне?

Засвира момак тако тихо да шума задржа дах, а небо се звездама осу. Звездица се и не помери. Као окована стајала је и слушала, без даха, затворених очију. Тек кад руб источног неба порумени – она отвори очи, и шапну:

- Морам ићи!

Звезда је од те ноћи, сваки пут кад се небеска башта као ружичњак светлошћу оспе, силазила на језеро и слушала глас фруле, нема од нежности и чежње. А кад би се момак од свирке уморио, стављала му је главу себи у крило, заклањала га слапом косе и чекала да се на притихлим водама језера, као румени локвањ, јави први зрак сунца. Тек тада би му спустила главу с крила, пољубила га и придружила се својим небеским сестрицама. Шта се за то време у небеској башти збива није знала, нити је питала. Једва је чекала ноћ да сиђе на језеро.

Сваким даном је постајала све светлија и нежнија. Читавим њеним телом развила се топлота, а у грудима почиње нешто да јој куца.

- На опасне си се стазе, кћери, упутила!- Велика Звездана Мајка набра чело. Сабери се и ради што и остале твоје сестрице. Свет људи и свет звезда неспојив је.
Њена љубимица гледала ју је мило, блистајући. Тај, толики сјај збуни старицу. Давно, у њеној младости, једна је звезда нагло синула, блешатала и од сопственог блеска изгорела. Нико није сазнао зашто. Је ли овог пута исти случај?

- Добро би било да не напушташ небеску башту! – рече Велика Звездана Мајка, али Звезда није могла да прихвати њен савет.

- Морам да је напустим, мајко!

- Шта је са тобом, кћери? Јеси ли болесна?

Велика Звездана Мајка пипну јој чело, пипну јој образе: горели су. Какав је то шум?

Звездана Мајка принесе ухо грудима своје миљенице и чу како оданде допире ужурбано куцање какво се на небеским ливадама никада није чуло. Од када за себе звезде памте, ниједној није у грудима шуштало, није куцало. Позваше Видара за савет.

Ни он није знао шта то у грудима Звезде кућа. Могао је само да нагађа.

- Људи имају нешто што им у грудима куца!- рече Видар. – Зато умиру. Звезде су вечне. Не знам шта је с овом. Није се још родила звезда која би имала људско срце…

Небески Видар преписа мировање у тишини, а Велика Звездана Мајка закључа небеску башту.

- Шта ли је са Звездом?- питао се момак и свирао тако нежно да је лишће с врха капало, а месечина се као суза низ образ неба сливала. Али, његова Звезда не дође. Понекад, гледајући у небо, веровао је да је види. Али, како да буде сигуран?

Издалека све су звезде једнако сјајне, једнако нежне. Над језером је, као ветром ношен лист, летело време. Одлазиле су на југ дивље гуске и враћале се, опет ишле. Године су пролазиле.

Момак није скидао поглед с неба. Постаде глатка и као ћилибар жута свирала у његовој руци…

- Ко је ово?- упита се момак једне ноћи пуне месечине угледавши свој лик у води. Већ остарео, коса му је била сребрна, танке као у птице кости. Месец му је прохладном руком дотицао образ.

- Ти Месече, који не престајеш да луташ, јеси ли видео моју Звезду?

-Видео сам све звезде! подиже Месец врх обрве.- Како да знам која је твоја?

-Моја је најнежнија, најломнија.

-Мислиш на ову којој у грудима нешто куца? Која стално покушава да побегне, јер не схвата да ће, настави ли како је почела, од сопственог блеска изгорети.

- То је сигурно моја Звезда!- клинку Чобанин и задрхта: "Зар звезде нису вечне?"

Замоли Чобанин Месец да га понесе у посету болесној Звезди, али Месец се наглас насмеја: то није било, нити ће бити, нека заборави на Звезду, нека на нешто друго мисли…

Мудар је био Месечев савет, али Чобанин није могао да не мисли на Звезду. Поче Чобанин да привиђа Звезду. У капи росе видео ју је, у лету свица, у оку гуштерице. Све дуже и нежније је свирао, док није и језеро, и шуму и Месец на небу зачарао.

Обамрле и неме слушале су га звезде. Његова, наједном, букну и откиде се с неба. Шта је се тиче небо! Дођавола и вечност!

У светлом луку паде Звезда крај Чобанинових ногу.

- Је ли то моје Чобанче?- упитала би се друга звезда на њеном месту.

-Је ли то моја Звезда?- упитао би се други чобанин, угледавши звезду чије су се очи гасиле.

Али, ни Чобанин ни Звезда нису ништа питали. Само је Звезда Чобанину пружила руку и подигла га увис. Травке су очи отварале да их виде.

Њих двоје пењали су се све више, ко зна у која небеса стигли, ко зна у којој се небеској башти зауставили.

Месец и облаци о томе не говоре…

Али, у светле вечери када се у језеру, као бели цветови локвања, расцветају звезде – силази са висина глас фруле и не престаје до зоре. Чују га само они који умеју да воле.

Гроздана Олујић

http://www.mudremisli.com/2011/11/zvezda-u-cijem-je-grudima-nesto-kucalo/

Драги и поштовани пријатељи из Европске уније, безгранично смо захвални (јер и не знамо своје границе) на позитивној оцени, коју сте нам недавно великодушно уручили. Не замерите што нисмо махали репом од среће, јер ових предизборних дана не знамо где нам је глава, а где реп. Још више вам хвала на новим препрекама, које сте нам поставили, јер нам је испод части да без великог труда уђемо у ваше друштво, као што су то учинили неки наши суседи.

Знамо ми да нас ви не мрзите, јер да нас мрзите, одавно бисте нас примили у ЕУ. Такође смо вам захвални на оном бомбардовању, које је било искључиво за наше добро. Жалимо само што нисмо у стању да на добро узвратимо добрим.

Хвала вам и на препоруци да променимо и онај закон о реституцији, што ћемо учинити без оклевања, па макар морали да Мађарима вратимо Војводину, Хрватима Земун, а Црногорцима Дедиње. То ће се, верујемо, показати делотворним, јер нас искуство са Косовом подсећа на то да путујемо без сувишног баласта. Тако растерећени, пашћемо вам у братски загрљај, као оно Авељ брату Каину.

Кад смо већ код братске љубави, не брините да неког више волимо. Волимо ми вас и Америку, мајке нам Русије.

Не замерите због изостанка параде поноса, јер у свом примитивизму ми још увек користимо ону заосталу везу мушко-женско. Али, како ствари стоје, доћи ће и нама из Какња у Зеницу.

Хвала вам што и даље верујете да смо чврсто опредељени за ЕУ, пред чијим ћемо вратима дреждати, ако треба и целу вечност. И ни дан дуже.

Неискрено ваши Срби

П.С.

Користимо прилику да вас упозоримо на опасност која вреба: кад будете примили све наше бивше републике у Европску унију – растурићемо је као Југославију.

(Текст из пристилог мејла, слика са интернета)

Позната је она басна о лисици која је звала пријатеље у госте па умесила колачиће од блата и мотала их у чоколаду и шећер. Шта су гости могли, него - да се наједу земље из пристојности.

Кад год привирим у неки диско-клуб, ја се сетим те басне. Исти су то колачићи, иста је то гозба, само што овде гости једу земљу од срца, као да никад ништа боље у култури нису видели.

Није важно што ће неко остати слухом фелеричан, није важно што ће неко остати заглупљен, јер ништа друго не ради него као папагај понавља оних двадесетак хитова и то му је цело образовање. Није важно што нам спортски терени зврје празни, кад се та иста омладина још како добро гиба у загушљивим просторијама где се дим може сећи ножем и мазати као путер. Није важно што на концерту, на изложби слика, у театру, младе једва можеш да избројиш на прсте обе руке...

Па, добро. А шта је онда важно, другови?

- Баш је одвратан дан - вели ми јуче једна ученица од седамнаест година, у кући свог оца, за столом свог оца, док њен отац и ја говоримо о Веласкезу и Чичикову, Гарију Куперу и Фокнеру, Фишеру и Луноходу, урбанистичком плану Лимана III и дебаклу ОФК Београда.

Цео свет су за њу шпанска села. Седи и жваће гуму, понекад направи неки мехур који прасне, па онда опет жваће и куња.

- Баш је одвратан дан - каже - кад нема диско-клуба.

А мени дође, срамота ме да кажем, дође ми да је опалим шаком преко уста, да јој истерам ту гуму на уши. Ето, баш ми тако гадно нешто дође у душу и сам дрхтим.

Отац слеже раменима.

- Није ми жао што иде у диско-клуб - вели - али ми криво, брате, што је само то интересује. И ништа више...

- Ко је то Ајзенштајн? - упитао сам је.
- Физичар. Тамо нека теорија. Ми смо учили да се зове Ајнштајн. Добар штос, зар не?

Штос или не, тек стварно се питам има ли и других врста забаве?

Бежање у површност је тренутно најлакши начин да се преживи младост. Онда долазе године преиспитивања, и многима савршено није јасно како их је то и зашто живот заобишао.

Пишем ово са мало туге после прекјучерашњег обиласка два диско-клуба. Нисам могао да сажваћем колачиће од блата, чак ни из пристојности, а камоли одушевљено, од срца.

Ђаво ме зна - ваљда припадам онима који су друкчије гладни.

Мирослав Антић

Оде

и претвори се у вечност.

Срце ти се распрсне у парампарчад,

иако те заварава да и даље куца.

Земља отвори своја недра

и испуцалим, храпавим длановима

прихвати још једно тело,

а ти наставиш да корачаш

и грлиш оне који су преостали,

све тише, тише.

Коме да кажеш да не знаш

како да заборавиш

и да се ниси нагледао

једне непоновљиве лепоте?

Сви су некога изгубили.

Говориш,

а знаш да су изговорене речи

само празне шкољке -

бисери су дубоко у теби.

Наставиш да гледаш

у то непостојеће, бистро око,

да милујеш ту непостојећу, драгу главу

и љубиш те хладне дланове,

певајући у себи камену успаванку.

И чини ти се и даље да ће ти,

чим отвориш врата,

кренути у сусрет,

а знаш:

можете се опет срести

само кад и ти одеш

и претвориш се

у нечију вечност.

Виолета Милићевић

(Слика са спасовданске литије у Београду)

Замишљам децембар 2015. у Србији:

сваког јутра, сваки Србин, у модерној кинеској гардероби, седа у италијански ауто,

крене улицама асфалтираним немачким парама,

купи за доручак мексичку тортиљу и стигне на посао у аустријску фирму.

Одмах укључује јапански мини-компјутер

и на енглеском језику почне да обавља радне обавезе.

А кад се враћа с посла, отвори врата француским кључем,

опере руке турским сапуном, отвори словеначки фрижидер,

извади из њега конзервирану америчку храну,

налије часу португалског вина, упали јузнокорејски телевизор и узива

гледајући латиноамеричке сапунице, док га греје руски гас.

Ето зато волим Србију и све домаће!

***
(Није ми познато име аутора текста)

 “...Свилена буба меланхолије предуго се чаурила у мени, и знао сам да је само питање тренутка кад ће неки блесави шарени лептир прхнути из свега тога...

Заљубићу се, одлучих изненада. Јесен је, додуше, али мало сам престар да бих чекао само на пролећа.

На улици је Један Типични Новембарски Понедељак, удубљен над јесењим рецептима, управо умутио у ветар десетак степени Целзијусових, јасно показујући да није расположен за сарадњу, али решио сам да извучем максимум из тог намрштенка...

Да, заљубићу се, и то одмах, још пре подне, па сам читав дан миран.

Као клинац сам тиме лепио напукло срце и добро је држало. Како се раније нисам сетио шта се оно ради кад те остави девојка?!?

Е па, нису мене девојке остављале баш толико да бих могао да издам приручник на ту тему. Једна – две, ОК, нека буде три, ако ћемо баш ситничарити, мада је и Та Трећа одлично знала где ме је оставила, па свраћала с времена на време да провери да ли сам још тамо....

...Ето. Пала ноћ, а нисам се заљубио. Обично се те ствари пореде са хемијом, али овога пута се радило о чистој физици, за промену.

Да би се нешто могло напунити, претходно се, наиме, мора и испразнити, у томе је сва наука...Доврага, све сам расејанији!...

Да бих се могао заљубити, дакле, претходно се морам одљубити (у оној брзини сам то сасвим сметнуо с ума), али сад је готово, пала карта, повратка више нема...”

Ђорђе Балашевић

Имала сам среће и уграбила слободно место у аутобусу. Нисам уопште ни погледала особу поред које је било то упражњено место, пошто је у престоници у зимске дане једна од великих зимских радости - уграбити место у аутобусу.

Требало је да се возим десетак станица, а онда да сачекам други аутобус.

На првој станици после моје ушла је девојка коју познајем. Дружила се са једном од мојих цимерки. Приликом препознавања дошло је до уобичајених питања и одговора о општим местима таквих разговора: она студира, уписала је годину, живи у дому, учи, иде на предавања; ја радим, држим часове, спремам нову представу, не виђам заједничке познанике...

- Држиш часове француског?-упитала ме је.

- Да, углавном, а ако се укаже потреба, наравно, зна се...-одговорих.

У том тренутку, човек који је седео до мене постави ми питање:

- А не држите часове најстаријег библијског језика?

Нађох се у чуду. До мене је, дакле, седео човек од својих педесет-шездесет година, сасвим сед, ситан, неугледан, али живих очију.

- Молим? На који то језик мислите?

- На најстарији библијски, на српски језик - одговорио је са смешком.

- Ах, тако! Ви сте један од оних који тврде да су Срби народ најстарији?!? -упитах га, с обзиром на то да сам се у више наврата интересовала за ту теорију, али никад ни са ким нисам о томе разговарала. Да и не напомињем - или да ипак напоменем - да ми од саме те помисли срце брже закуца.

Аутобус крцат: ”да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала”...А тај стари господин, лисац, мени одговара питањем:

- А зар ви не мислите ?

За тренутак се збуних и рекох :

- Занимљива ми је и интригантна та теорија. Годи ми да верујем да је све од нас потекло, али, знате, треба то доказати.

-Да, али доказа има. Читајте Анђелију Спајићеву, видећете. Знате ли како је хебрејски језик добио име?

-Не знам - храбро се усудих да кажем.

-То је био себрејски језик, па су му додали само обрнуто С. Видите ли ?...А знате ли шта значи тамна хебрејска... ох, опростите... себрејска реч  «мрс»?  Знате, у том језику постоје такозване  «тамне» речи које су непреводиве на стране језике. Оне су састављене од слогова које чине само сугласници. Све изворне речи себрејског језика састављене су претежно од сугласника, као што је, на пример, сад код нас савршена реч «смрт»...Е па, ту реч «мрс» моја неписмена баба и дан-данас користи. Одакле њој то, ако све ово није истина? Знате ли шта то значи?Маст! Маст, госпођице, у изворном етимолошком облику.

О, па знамо и ми за јадац! И моја баба је у време поста увек пазила да се не омрсимо – прође ми кроз главу, али прећутах.

-  Па и сама реч «срб» сва је од сугласника. Знате ли шта она значи? Значи «онај који проба», а «србити» је «пробати»...Срби су дошли на ову планету да пробају да живе. Одакле су дошли ? Са планете која се види и ујутру, и увече,и дању : Даница, Зорњача, Вечерњача или, ако више волите, Венера. Она је исцрпљена планета, тамо живота више нема. Зато Американци више и не иду тамо, само понекад оду Руси...Марс је планета будућности...

Знала сам да ускоро треба да сиђем, а слушала бих га још. Такве приповедаче обично слушамо све док имамо прилике. Уопште није изгледао као фанатик или лудак, причао је тако одмерено и сугестивно. Људи су га чудно гледали.

- Али шта ћете, сви сте ви учили ону погрешну историју. Нисте ви криви.

Хтедох да додам оно :»Историју пишу победници», али не изговорих ни то, желећи да још нешто од њега чујем.

- Ево, на пример, знате ли зашто је Платон на тргу у Атини спаљивао Демостенове списе?

Сетих се да је једино што знам о Демостену то да је држао говоре, чини ми се тзв.филипике, да је био изванредан говорник, али тражити од мене да знам и да су му списе спаљивали, и да је то чак чинио Платон, много је, стварно...

- Зато што је Демостен био другачијег, варварског порекла!..Хтели су да их уклоне, Србе мислим, а «варвар» значи «рудар». Многи су Срби тамо били рудари...Зар не уочавате сличност?

Површном читаоцу ових редова може се учинити да сам лак плен за опсенаре, али тврдим да је тај човек са толиком прибраношћу и толиким убеђењем говорио о својим ставовима за које је очигледно прикупио и доказе у логици, етимологији, историји, филозофији, срцу, да би и други почели да се преиспитују о којечему. Време ми је истицало, још мало па је требало да сиђем.

- А ево да вам поставим једно просто питање. Знате ли одакле је била Клеопатра?

Пренеражено га погледах, као да никад нисам чула за то име. Шта сад то треба да значи?!? Па и деца знају да је Клеопатра из Египта и да је имала крив нос! Знам и за њене работе са Цезаром и Марком Антонијем, и за змију! Какав одговор очекује? Да кажем да је и она Српкиња?

- Из Македоније...Птоломејева ћерка...Прво се удала за Филипа и родила му ћерку која се такође звала Клеопатра, али су је сакрили. Александар Македонски је, дакле, имао сестру, али то се крило...Кад се Клеопатра удала за Цезара, родио им се син. То је био Исус Христ. И Христ је био Србин! Живео је 33 године...Прочитајте о томе код Милоша Милојевића у делу...

...Празнина у памћењу...Исувише је то што је изговорио било неочекивано и шокантно да бих могла да упамтим наставак. Помислила сам: сад они који слушају мог саговорника имају разлога да кажу да је луд, а и ја сам луда што га слушам, и би ми жао што морах да кренем са пробијањем кроз масу уморних и прозеблих путника начичканих око излазних врата.

Устала сам и кренула. Рекла сам му:

- Ширина је то, драги господине, велика ширина...знања...Много треба да бисмо ми толико тога знали и открили сада... У сваком случају, ја гласам за ту теорију… До виђења!

Опростила сам се и од познанице уобичајеним поздравом и кренула. Она је такође без речи слушала говорника преко пута себе. Шта ли је мислила?

У сваком случају, занимљиво је било чути нешто сасвим ново и оригинално. А чудни људи су понекад баш чудесни!

Питам се колико људи на овом свету може са онаквим убеђењем, сугестивношћу и познавањем историјских и научних истина, или бар квазиисторијских и квазинаучних, одбранити своје ставове. Да ли су због својих уверења несрећни или им је довољна срећа само сазнање да су другачији, образованији, оригиналнији, потпунији него они чије се истине увек могу доказати или видети голим оком, а чије је срце празно јер је само прихватило туђе ставове и плодове туђег рада?

Да ли су Срби народ најстарији и да ли су толико значајни за ову цивилизацију, то је питање, а ако неко и зна одговор који је у супротности са досадашњим  учењем - много ће му времена бити потребно да то научно докаже.

Можда и успе, макар онда кад Срби буду србили живот на некој другој планети.

Виолета Милићевић, јануара 2002.

***
Ископах овај свој стари, нигде објављени текст, па помислих како је ред да угледа светлост дана, пошто сам након ове кратке вожње баш била под утиском...

Имао сам четрнаест првих љубави.
Моја прва прва љубав била је једна учитељица. Сада је већ бака.
Моја друга прва љубав данас је једна веома дебела госпођа, која ме се сигурно и не сећа.
Моја трећа прва љубав није ме примећивала.
Моја четврта прва љубав била је једна од првих жена у животу које нисам имао.
О петој, шестој, седмој, осмој, деветој и десетој првој љубави не вреди ни говорити! Биле су тако сличне осталима да ми се већ мешају у глави.
Но, најчешћи облик прве љубави за свакога је љубав према самом себи. Човек заљубљен у самог себе има највише изгледа да буде срећан.
Ипак, нисам био сасвим искрен: једна од мојих првих последњих љубави свакако је књижевност. То је врло згодна партнерка и остаје уз вас и онда кад вас сви напусте. Захваљујући тој срећној вези ви и читате ове редове о првој љубави.

"Мрак", Давид Албахари